Izvor: Politika, 24.Jun.2013, 16:03   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Povratak nasilniku i osećaj bespomoćnosti

Seksualizacija žena i promocija telesnosti kao objekta za tržište, degradacija su ženskog bića, iako je sve to gotovo sasvim neprepoznato kao nasilje, odnosno prepoznato je kao popularna kultura

Društveni okvir nasilja nad ženama neophodan je za razumevanje njegovog nastanka i teškoća u njegovom suzbijanju. Tradicionalna patrijarhalna podela rodnih uloga u društvu iočekivanja da se ona poštujedoprinose održavanju stereotipa i neprepoznavanju svih pojavnih oblika rodne >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << diskriminacije i nasilja. Mnoga kontrolišuća ponašanja i ona koja potiču iz neravnopravne raspodele moći, prepoznaju se kao uobičajena, pa ipoželjna. Javno mnjenje podržava mnoge nasilne obrasce, a mediji često normalizuju nasilje, čak ga i promovišu. Sadržaji u medijima prikazuju brutalnosti i neretko relativizuju odgovornost nasilnika za sopstveno ponašanje. Seksualizacija žena i promocija telesnosti kao objekta za tržište, degradacija su ženskog bića, iako je sve togotovo sasvim neprepoznatokao nasilje, odnosno prepoznatoje kao popularna kultura i društveno potvrđivanje.

Mada se kulture donekle međusobno razlikuju u stepenu izraženosti muškog nasilja nad ženama i po strategijama njegovog suzbijanja, može se reći da asimetričan odnos u moći između muškaraca i žena postoji svuda, te da je nasilje univerzalno i da svuda postoje isti mehanizmi po kojima ono nastaje i održava se. Jedna od zajedničkih osobenosti je okrivljavanje žene da je izazvala nasilje partnera (ali i oca, brata, sina…). Izmeštanje odgovornosti odnasilnika i okrivljavanje žrtve podupire verovanje da nasilje ima opravdanje i da je prihvatljiv način ponašanja. Mada zakoni štite pravo na život bez nasilja, praksa čini da se održava nepoverenje u institucije i verovanje u nedostižnost pravde.

Žena koja preživljava muško nasilje, dakle, treba da se suoči s pritiskom sredine i da nesvesno traži opravdanje zašto se našla u toj situaciji. Bez odgovarajućepodrške irazumevanja bliskih osoba, ona će lako početi da veruje porukama koje se u javnosti često šalju: da postoji razlog zbog čega je maltretirana, da je to sama isprovocirala, ili da je možda i ona sama nasilnica. To može da izazove osećanje sramote, bilo zbog toga što joj se to dešava, ili zbog toga što nasilnu situaciju ne razrešava. Ostajanje u nasilju od društva povlači novu vrstu stigme, a to je da je žena ,,kriva što ga trpi” ili da ona „zapravo voli takve muškarce”.

Nijedna žena ne voli nasilništvo, već uprkos njemu ostaje u tom odnosu zbog mnogo čega, kao i zbog mehanizama kontrole koji je u svemu tome određeno vreme zadržavaju. Samo iskustvo nasilja neminovno izaziva strah, jer su u suštini takvog ponašanja zastrašivanje i, neretko, pretnje. Normalno je da žena koja je uplašena ne reaguje svim svojim snagama, pogotovo ako je iscrpljena dugotrajnom viktimizacijom. Ona se može plašiti i neizvesnosti, pravnih procedura, nedostatka zaštite institucija ili komplikovanih situacija koje mogu nastati u vezi sa zajedničkom decom. Žene su često finansijski zavisne ili nemaju gde da odu, što ih zadržava u odnosu s nasilnikom, a ukoliko su uz to izolovane od prijateljica ili porodice, mnogo im je teže da preduzmu korake u pravcu izlaska iz takve situacije. Na kraju, nada i vera da će se on promeniti, potkrepljeni tipičnim pomiriteljskim ponašanjima nasilnika nakon incidenata, jaki su faktori ostanka u vezi. Mnoge žene se odlučuju da odu, ali nakon neuspeha u rešavanju nasilne situacije koji je rezultat nedostatka adekvatne psihološke i institucionalne podrške, one se vraćaju, što im pojačava osećanje bespomoćnosti.

Da bi žena koja trpi nasilje pokrenula snage koje u sebi ima, najvažnije je verovati joj. Sukobi u odnosu mogu se rešavati nenasilno, dakle, oni ne mogu biti razlog za vršenje nasilja. Osim toga, potrebno je prepoznati da su, osim udaranja i vređanja, i „patološka ljubomora”, okrivljavanje, polaganje računa o svakom koraku i svakom dinaru, besmisleni zahtevi, očekivanje stalne spremnosti na seks, okretanje dece protiv majke i slični postupci, takođe nasilje nad ženama. Suzbijanje ovog nasilja moguće je samo ako doslednu primenu zakona prati razvijanje kulture nenasilja i rodne ravnopravnosti.

*Autonomni ženski centar

Danka Spasovski

objavljeno: 24.06.2013

Nastavak na Politika...