Izvor: Politika, 13.Nov.2006, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povratak Antona Nanuta
Koncert Simfonijskog orkestra RTS sa dirigentom Antonom Nanutom i solistima Darkom Brlekom i Tamarom Marković Pod nazivom "Ljubljana-Beograd" održan je koncert Simfonijskog orkestra RTS sa Antonom Nanutom (1932), jednom od legendi među dirigentima bivše Jugoslavije, danas priznati evropski umetnik velike reputacije, posebno cenjen kao interpretator svih simfonija Gustava Malera. Utoliko je susret sa Nanutom imao i notu sećanja na bivše vreme i doba kada smo ga veoma poštovali i na >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << trenutak u kome nam on dolazi kao osvedočeni "malerovac". To se sve steklo u tretmanu orkestra i u skoro pobožnom odnosu muzičara prema dirigentu a posebno prilikom izvođenja Malerove Četvrte simfonije u Ge-duru koja nosi vedrinu i jednostavnost, iako dugačka, opširna i sa različitim slojevima disparatnih emocija, ona se mora voleti zbog naivne jednostavnosti dečje pesmice u prvom stavu i sopranskog sola u poslednjem. Mi ipak dajemo prvenstvo lirici varijacija u trećem, laganom stavu koja skoro da nagoveštava lepotu Adađeta iz Pete simfonije. Pojačani gudači predstavljali su oslonac orkestra, posebno homogenije i ubedljivije prve violine.
Očekujući brojne kikseve kod veoma zaposlenih duvača, prevarili smo se – svirali su iznad korektnog. Pojedinačna sola, fragmentarna ali veoma rečita i na istaknutim mestima u partituri, zahtevala su punu koncentraciju muzičara. Kako li je to samo Nanut postigao! Ni viška zvuka ni manjka izraza! Solo sopran u poslednjem stavu treba da predstavlja jedan od instrumenata u orkestru, mesto soliste je povučeno u pozadinu, što je sasvim opravdano, ali mi nismo dovoljno čuli glas Tamare Marković, pa nam je njeno senzibilno drhturenje delovalo kao daleki odjek onoga što smo očekivali.
Solista na klarinetu, takođe iz Ljubljane, bio je Darko Brlek koji je izveo solističku deonicu Mocartovog Koncerta za klarinet i orkestar u A-duru i koji u kratkom roku slušamo drugi put na Kolarčevom podijumu. Bledo, neubedljivo, nerazmahnuto, bilo je to jedno od izvođenja kome se ne može mnogo prigovoriti u pogledu tehničke spreme, mada najdublji registar nismo artikulisano čuli.
Klarinet se nije rasprskavao u lepoti Mocartovih melodija, što je naročito nedostajalo u drugom stavu koji inače pleni toplinom i nepresušnom Mocartovom invencijom ogrnutom bolnim akcentima iz poslednje godine stvaranja i življenja. (Delo je nastalo 1791.) Pročišćeni zvuk orkestra, posebno u deonici gudača usredsređen na preciznost upada i fleksibilnost dijaloga sa solistom, vodio je sa velikim autoritetom dirigent Anton Nanut čija je pojava izazvala strahopoštovanje među našim muzičarima.
Branka Radović
[objavljeno: 13.11.2006.]
.jpg)
