Izvor: Politika, 03.Avg.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povoda je uvek bilo
Propala je prilika da vodenice su postanu turistička atrakcija jer su padale jedna za drugom, što zbog gradnje puteva, velikih planova vlasti
PROKUPLJE – Nedavno je naš čitalac Milan Dančević u svom pismu ukazao na vandalsko rušenje prvog industrijskog objekta u Prokuplju – poznatog Dančevića mlina. Slična sudbina zadesila je i drugi, nešto malo mlađi, Grčki mlin. Tragom tog pisma u Narodnom muzeju Toplice pronašli smo nekoliko fotografija mlina Stojana >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Dančevića, koji je, kako podaci govore, podignut još 1883. godine.
Imao je moderne mašine i proizvodio najkvalitetnije brašno u Toplici i posle 1946. godine, kada je nacionalizovan. Prvo ga je preuzelo prehrambeno preduzeće "Dunđerski", a potom "Crvena zvezda". Sedamdesetih godina, u vreme ekonomske krize, mlin je počeo da tavori, a onda je i dokrajčen rušenjem. Doista je na ulazu u Prokuplje iz pravca Kuršumlije, baš kod ovog mlina bio veliki tesnac.
Sa jedne strane (leve) uzdizalo se brdo (Carina) a sa druge reka Toplica na kojoj je bila ustava i ovaj mlin. U to doba građena je "toplička magistrala", odnosno magistralni put Niš – Priština. Graditelji nisu imali obzira ni prema istoriji, ni prema arhitekturi. Iako je Dančevića mlin othranio mnoge siromašne porodice u Prokuplju, a izgledao je kao monumentalni građevinski objekat – putari su ga jednostavno porušili. Bilo je to 1979. godine kad su samoupravljači o svemu odlučivali. Na drugoj strani brda Hisar, koje se uzdiže iznad Prokuplja, u neverovatno idiličnoj prirodi, Nikola Đorđević, zvani Grk, podigao je 1927. godine, za to vreme izuzetno moderan, mlin na Toplici. Pored moćne turbine, tri valjka i sejalice, mlin je imao i sobe za prenoćište pomeljara sa velikom terasom, kao i ledaru gde su se svi prokupački poslastičari i kafedžije snabdevali ledom. Voda sa jaza korišćena je i za proizvodnju električne energije, tako da su Grci snabdevali skoro pola grada strujom.
Do mlina se dolazilo atraktivnim i velikim drvenim mostom. Posle rata i ovaj mlin zadesila je slična sudbina: nacionalizovan je 1948. godine i dat "Dunđerskom". Zbog, navodno, nerentabilnosti, mašine su iz Grčkog mlina prebačene u Sokobanju, a one za pravljenje leda u Leskovac. Jedno vreme ova lepa građevina služila je kao magacin stolarskog preduzeća "Naš dom", a onda je napuštena.
E, tada na delo stupa "narod" – nosio je svako šta je hteo, tako da su na kraju ostali samo goli zidovi, pa i oni delimično srušeni. Naslednici Nikole Grka uspeli su nedavno da povrate vlasništvo i da, i oni – dokrajče ovaj nekada veoma lep objekat: počeli su, naime, da ruše delove preostalih zidina. Most je odavno dotrajao i porušen "da ne bi neko stradao", a nešto više nizvodno postavljen je privremeni montažni. Ni on, međutim, nije mnogo sigurniji, jer je opet "narod", vrlo brzo posle postavljanja do te mere ruinirao drveni pod mosta da je hrabrost proći i pešice. Čak su i čitave talpe odnete. Tako to biva: nešto država, nešto narod, a nešto i vlasnici – ruše ono što bi moglo da bude veoma zanimljiva i privlačna turistička atrakcija i mesta za odmor očiju i duše.
D. Borisavljević
[objavljeno: 03.08.2006.]
