Izvor: Danas, 12.Maj.2015, 10:35 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povlačenje u tišinu
Mala svetilišta murabita rasuta su svuda uokolo, a tu je i jedna fontana u kojoj su se gajile svete jegulje. Kada bi taj prostor bio otvoren, njegova optika bila bi drugačija. Oker zidine, koje se naslanjaju na još starije rimske bedeme, zatvaraju ovaj svet u sebe i izmeštaju ga izvan vremena. Kapija Bab-Zaer otključava tajna vrata između prošlosti i sadašnjosti. Mnogi koji ponekad prođu kroz nju ne znaju da živimo od mrtvih, odnosno živimo s njima. Ovo je ratni plen sveta. Sale-Šela >> Pročitaj celu vest na sajtu Danas << me podseća na Josafatovu dolinu, a Bou Regreg na reku Jordan. Ali Josafatova dolina nalazi se izvan zidina Jerusalima i liči na veliku jamu. A i reka Jordan, bar tamo gde sam se ja kupao, u podnožju Golanske visoravni, mnogo je uža i plića. Jerusalim čak ni nema reku.
Slika koju vidim povlači me u tišinu. Sveti Bruno bio je osnivač Reda tišine. Kada se nešto ne može objasniti, bolje je ćutati. Misli potiču od tišine. I ne možemo razmišljati, ukoliko pred sobom nemamo sliku poput ove, u kojoj se senke umrlih mešaju s prikazanjima bogova. "Neka pamćenje na ono što jesmo ne proguta zemlja", kaže Fulgencije. Pamćenje se u antici predstavljalo kao kuća u čije se prostorije stupalo da bi se otkrili tobože skriveni predmeti. Zato se usred ovih ruševina osećam kao da sam među stranicama neke knjige. Ciceron je tvrdio da su mesta tablice ili papirusi. Oni su uglavnom ispisani i namenjeni nekim drugim životima koji našem ostavljaju malo mogućnosti. Tulija, Ciceronova kći, umrla je veoma mlada, na porođaju. Senatorov bol bio je toliko užasan da čak ni izrazi saučešća upućeni od strane najviših zvaničnika rimske vlasti, među njima i od Julija Cezara, iz Španije, nisu mogli da ga umire. Servije Sulpicije, rimski patricij, uputio mu je poslanicu u kojoj mu je pisao o ruševinama drevnih gradova kroz koje je prošao. Slavni i bogati gradovi ležali su sahranjeni, pretvoreni u prah: "Avaj, pomislih, kako se usuđujemo da jadikujemo zbog smrti nama drage i bliske osobe, kad je čitav naš život neizmerno kratak i kada smo okruženi leševima gradova?" "Spatio brevi spem longam reseces" ("ne ulaži velike nade u kratak život"), kaže Horacije. Sale-Šela. Gazim po pločicama decumanus maximo. One sada ne vode nikuda a, ipak, mene su dovele dovde. Izuvam se, iako to niko od mene ne traži, i hodam po kamenu drevne džamije. Sedam pokraj jedne ploče s natpisom na arapskom, a ranije na latinskom. "Prekrasan grob, usred groblja, / i na njemu pokrov, od cveća sag. / Upitah čija grobnica je to. / Kazaše mi: 'Moli se za njega dušom svom, / jer zaljubljeni počiva na mestu tom'." Daj Bože da svi grobovi budu kao taj koji opisuje Mulej Zidan. Rode odleću i sleću oprezno poput misli koje se vraćaju i opet bivaju misli. Lukrecije opisuje suavitas, nežnost, kao trenutak smrti u kojem čovek učestvuje i ako ne umire. Posmatranje smrti leči ljude, govorili su epikurejci. Sedim i posmatram taj veliki brodolom jer, dirljivo je posmatrati sa obale tuđi brodolom.
Iz knjige "Gradovi u kojima umine bol". Prevod sa španskog Biljana Isailović. Izdavač: Arhipelag.
