Izvor: Politika, 19.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povelja o pravu jačeg
„Princip teritorijalnog integriteta zemalja postoji, ali sa principima možete da radite šta hoćete”, rekao je prošle nedelje jedan francuski diplomata dopisnici Tanjuga iz Pariza. Francuska je s reči prešla na delo već ove nedelje, priznajući s grupom najjačih zapadnih zemalja nezavisnost Kosova, ne obazirući se na principe u Povelji UN, Helsinškoj povelji i Rezoluciji 1244 SB UN.
Odnos velikih sila, pre svega SAD, prema međunarodnom pravu drastično se promenio >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << u poslednjih dvadeset godina. U vreme pada Berlinskog zida upravo su SAD koristile međunarodno pravo kao najvažniji instrument svoje spoljne politike. To je vreme kada je SFRJ izbačena iz Ujedinjenih nacija zbog opsade Sarajeva. Međutim, kada su druge, manje zemlje htele da uspostave međunarodne institucije, poput Međunarodnog krivičnog suda, koje bi bile nadređene i Vašingtonu i koje bi mogle da sude i američkim građanima, Vašington se predomislio. Sada se pronalaze takozvana „kreativna” tumačenja međunarodnog prava, u kojima principe savladava nepisano pravo jačeg. Tako je i bilo moguće da se kao „pravno” obrazloženje secesije Kosova, podmetne „moralni” razlog.
Desilo se poslednje što je bilo ko očekivao, pogotovo na Zapadu: da će Rusija, verovatno sa Kinom, završiti kao zaštitnik međunarodnog prava, nedavno je primetila Ilena Betel, politički analitičar iz Brisela. U komentaru u londonskom „Gardijanu” Betel zaključuje:
„Jedino što kosovsku situaciju čini jedinstvenom jeste činjenica da su Nato saveznici 1999. ušli u situaciju koju nisu umeli da kontrolišu i iz koje su hteli što pre da izađu. Ali je sramno što to čine nauštrb međunarodnog prava. To je potpuno menjanje istorije i tradicije. Istorije, zbog toga što se tvrdi da je to poslednji čin raspada Jugoslavije, iako je apsolutno jasno da se reč Jugoslavija odnosila na šest konstitutivnih republika bivše Jugoslavije, dok je Kosovo uvek bilo pokrajina u Srbiji”, piše ona i dodaje da je ovim prekršena i Rezolucija 1244.
Upadljivo je da se i mediji i političari na Zapadu malo bave legalitetom kosovske nezavisnosti. Međunarodno pravo praktično se pominje samo u izjavama ruskih i kineskih diplomata, kao i u izjavi španskog ministra spoljnih poslova Miguela Moratinosa da „Španija neće priznati ovaj jednostrani potez, jer nije u skladu sa međunarodnim pravom”.
Prema rečima Džonatana Ejala, direktora uglednog međunarodnog instituta za bezbednost u Londonu, mnoge zemlje su zabrinute kako će ovaj presedan odjeknuti kod njih.
„Ja se trenutno nalazim u Rumuniji, i Mađari koji su ovde deo vladajuće koalicije sada na osnovu kosovskog presedana traže da Rumuni daju njihovoj manjini autonomiju”, rekao je Ejal za „Rojters” i dodao da ovo može da blokira vladu.
Da je nezavisnost Kosova presedan u međunarodnom pravu priznaje i Timoti Voters, gostujući profesor prava na Indijana univerzitetu. Voters je, inače, učestvovao u pripremi optužnice protiv Slobodana Miloševića.
On kaže da zapadni argument kako je nezavisnost neophodna reakcija na etničko čišćenje kojem su Albanci bili izloženi ima moralnu snagu, ali nikakvu osnovu u međunarodnom pravu. Voters, međutim, dodaje: Ako se zapadno priznanje održi i ako Kosovo sačuva svoju nezavisnost, onda će sama ta činjenica predstavljati važnu polazišnu tačku za dokazivanje kako je pravo na secesiju posle etničkog čišćenja međunarodno utemeljeno. I on konstatuje da pravni argumenti neće imati naročito važnu ulogu u određivanju sudbine Kosova, jer je pravo samo „oruđe u rukama strana u sporu”.
Kad je reč o Srbima na Kosovu, kojima Voters priznaje da su ugroženi, američki profesor misli da bi problem severa Kosova mogao da se reši tako – što se uopšte ne bi rešavao. On sugeriše da se jednostavno dozvoli da ta oblast ostane deo Srbije.
I Frensis Fukujama u nedavnom članku u „Njujork tajmsu” kaže da je Bušova administracija lekcije iz devedesetih protumačila na sledeći način: SAD neće biti sputane političkom korektnošću UN i sličnih organizacija, već će prvo delovati a onda tražiti pravno utemeljenje svojih poteza. Irak je, piše Fukujama, bio prvi direktni rezultat takvog poimanja politike i prava.
I na proslavi tridesetogodišnjice potpisivanja Helsinškog završnog akta, Henri Kisindžer, američki državni sekretar iz vremena pripreme ovog važnog dokumenta međunarodnog prava, priznao je da su američke vlasti tada imale na umu jedino obuzdavanje Sovjetskog Saveza. U knjizi „Da li je Americi potrebna spoljna politika” je još konkretniji i piše da oni koji su pripremali tekstove konvencija UN ili Završenog akta iz Helsinkija su sasvim sigurno smatrali da time uspostavljaju generalne principe, a ne zakone koji će biti primenjeni od strane sudova u zemljama.
Međutim, Aris Gunaris u komentaru za „Kanbera tajms” smatra da su suštinska pitanja smetnuta s uma, a to je „da li treba razbijati demokratsku zemlju”. Gunaris priznaje da Srbija možda nema jaku demokratsku tradiciju, ali da je Milošević pao s vlasti bezmalo pre 10 godina.
„Nezavisnost Kosova je možda bila neophodna devedesetih godina, kada je Milošević tlačio narod na Kosovu, ali ne sada”, piše Gunaris i dodaje da ako se ovo prihvati kao princip u međunarodnom pravu, međunarodna zajednica će se suočavati sa separatističkim pokretima mnogo češće nego do sada.
N. Radičević
[objavljeno: 20.02.2008.]
