Izvor: Politika, 11.Mar.2014, 16:01 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Povampireni uranijum
Povodom teksta „Ozračena politika”, „Politika”, 6. mart
Reakcije čitalaca na članak S. Kljakića „Ozračena politika” pokazuju koliko je lako uzbunjivati narod neosnovanim sejanjem straha. Na način koji se uzdržavam da kvalifikujem, autor vidi nepostojeće zavere i opasnosti tamo gde ih ne naziru ni ozbiljna nauka, ni zdrav razum. On kao neopozivu istinu prihvata da municija s osiromašenim uranijumom (OU) „nije samo dramatično ugrozila zdravlje stanovnika u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zemlji Srbiji, nego je uveliko ozračila i ovdašnju politiku”, a dragocenom smatra i tvrdnju: „Nadležni u Srbiji sve su zataškavali pa je i situacija ovako alarmantna, jer se mnogo toga moglo preduprediti”.
Stanimo za trenutak. Prvo, otkud se Kljakiću „javilo” da nam je municija s OU „dramatično ugrozila zdravlje” kada te municije u centralnoj Srbiji nije ni bilo, osim u uzanom pojasu uz istočnu granicu s Kosovom, ispod Vranja? Poređenja radi, navedimo i da je na tih naših desetak parcela palo skoro 500 puta manje OU nego na Kuvajt 1991. i više od 2.000 puta manje nego na Irak 2003. godine. Potencijalno ugroženim smatraju se osobe koje su se u trenutku eksplozije našle u krugu ne širem od nekoliko desetina metara. Otkud onda oboleli u Vranju, Leskovcu, Nišu i drugde?
Drugo, obolevanje od raka u Srbiji ne može se označiti „alarmantnim“, mada je umiranje zbog organizovanosti zdravstvene službe češće nego na zapadu. I za jedno i za drugo odgovorni su uzroci koji su zajednički celom svetu, a nema osnova da se veruje da se građani Srbije u tom pogledu razlikuju od ostalih pripadnika svoje vrste.
Treće, još od proleća 1999, ništa se više nije „moglo preduprediti”. Posle bombardovanja nema kajanja.
Četvrto, posebno zlokobno i sumnjičavo (opet žrtvujem tačnu kvalifikaciju radi pristojnosti) zvuči „otkriće”: „Nadležni u Srbiji sve su zataškavali“. Pa, ko su ti „nadležni”, ako ne naši najmerodavniji stručnjaci s VMA, iz Instituta „Batut” i Instituta „Vinča”? Zašto bi tako pogane stvari činili svom narodu? I nije li nastrano okretati narod protiv lekara i inženjera koji brinu o njegovom zdravlju?
Peto, s takvim misaonim sklopom, bežeći od opasnih „nadležnih”, Kljakić rešenje vidi u onim drugima („nenadležnima”?). Tako su „svedoci optužbe” kardiolog s anegdotskom interpretacijom stopa i radiolog koji umišlja da se OU pritaji tokom 15 godina, a onda odjednom, na neki misteriozan zov, istovremeno izazove rak kod svih izloženih (i učenice medicinskih škola znaju da, kada je latentni period dug, obolevanje ima oblik uzdužnog preseka Fruške gore, a ne plamena sveće).
Obuzet sveprisutnim zaverama, Kljakić uočava „vrlo jak lobi koji na globalnom nivou nastoji da ospori uzročno-posledičnu vezu između upotrebe OU-municije i prave eksplozije obolevanja od raka u nekim delovima Srbije”. Navodna „eksplozija” obuhvata „i pripadnike vojnih formacija angažovanih na toj teritoriji”, mada pouzdana istraživanja potpuno isključuju navedenu mogućnost (rizik od raka bio je među njima čak i manji, a prostor ne dozvoljava upuštanje u objašnjenja).
Posebno je apostrofirana Međunarodna komisija za atomsku energiju koja je, po autorovim izvorima, sprečila (!?) istraživanja Svetske zdravstvene organizacije o OU. U „zaverenike” implicitno spada i vrlo uticajna američka Uprava za poslove veterana, koja se energično bori za interese svojih članova, ali je u konkretnom slučaju bila nemoćna da potvrdi Kljakićeve sumnje.
Najviše od svega pravog patriotu bi moglo da ogorči Kljakićevo insistiranje na marginalnom problemu za Srbiju, kakvo je izlaganje OU, jer se time guraju u stranu sva stvarna zlodela koja su nam tokom i posle raspada Jugoslavije naneli Amerikanci i njihovi saveznici. Da li ih on, upućivanjem na taj lažni trag, svesno ili nesvesno abolira od njihovih istinskih nepočinstava, od ubijanja ljudi, preko satanizacije jednog celog naroda, do uništavanja industrije i zagađenja životne sredine (ali ne sejanjem OU, već nizom organskih materija oslobođenih rušenjem hemijskih postrojenja)?
Profesor univerziteta, epidemiolog
Zoran Radovanović
objavljeno: 11.03.2014.
