Izvor: Politika, 06.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pouke primarnih izbora u SAD
U SAD se već nekoliko meseci odvijaju primarni izbori za predsedničke kandidate Demokratske i Republikanske partije. Otvorena je sezona glasanja koja se obavlja u redovima ovih stranaka, a prati ih veoma duga, skupa i često neizvesna kampanja. Ni ova kampanja nije lišena iznenađenja i neizvesnosti. Pokazale su to prve runde primarnih izbora u Ajovi i Nju Hempširu, posebno kada su u pitanju kandidati Demokratske stranke. Izbori u Nju Hempširu tradicionalno imaju veliki simbolički i politički >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << značaj, jer pobeda na njima, po nekom nepisanom pravilu, otvara stvarne mogućnosti da se dobiju izbori u ostalim velikim američkim državama i samim tim steknu ozbiljni izgledi da se osvoji kandidatura za predsedničke izbore na stranačkoj konvenciji. Pobedu demokratskog kandidata Hilari Klinton u Nju Hempširu donele su žene i stariji birači, dok mladi koji podržavaju reformističke ideje Baraka Obame nisu glasali u dovoljnom broju. Još jednom se pokazalo da je stabilnost i disciplinovanost biračkog tela od izuzetne važnosti za uspeh na svakim izborima.
Primarni neposredni izbori za predsedničke stranačke kandidate veoma su značajna odlika američke demokratije. Ovi izbori pružaju mogućnost neposrednog učešća stranačkog članstva u javnim debatama o programima, ličnim kvalitetima i idejama pojedinih kandidata. Institucija primarnih izbora uvedena je još 1972. godine.
Postoje i u evropskim zemljama slični pokušaji neposrednog glasanja unutar stranaka za predsedničke kandidate i stranačke funkcije. Nedavno su, između više ozbiljnih kandidata, primarni izbori održani unutar Socijalističke stranke Francuske, a Segolen Roajal je uspela do obezbedi ubedljivu pobedu.
I u našoj zemlji ima pokušaja da se ovakav način neposrednih unutarstranačkih izbora uvede prilikom izbora pojedinih partijskih funkcionera. Ali u našoj verziji primarnih neposrednih izbora nedostaju dve najvažnije demokratske komponente: više kandidata i otvorena, dinamična i neizvesna kampanja, što i čini suštinu unutarstranačke demokratije. Time se stiče pravo izbora između više programskih koncepcija i ideja i obezbeđuju uslovi za ravnopravno vođenje kampanje u stranačkim redovima. U našim partijama se, naime, u tom pogledu obično sve unapred zna i nema velikih iznenađenja. Jedini i neprikosnoveni kandidat se odabere i odredi unutar najužeg stranačkog rukovodstva. A onda tako određen i odobren, u „demokratskoj proceduri”, i po skraćenom i dobro uhodanom postupku, biva proglašen i potvrđen, a kasnije, naravno bez velike neizvesnosti, i izabran na neposrednim izborima na kojima članstvo ima priliku da se opredeljuje samo za jednog tako oktroisanog kandidata. Nema većeg broja kandidata, ni njihove ozbiljne kampanje tokom koje bi se svaki od njih dobro pomučio pre nego što bi uopšte dobio stranačku kandidaturu.
U našim uslovima izborna kandidatura (stranačka, poslanička, ponekad i predsednička) dobija se kao zasluženi poklon za odanost, tako da je samo potrebno da partijska mašinerija unapred određenoj ličnosti pribavi politički i demokratski legitimitet. S tim što članstvo nije bilo u mogućnosti da se upozna s njegovim idejama i programskim orijentacijama.
Neposredni izbori ne mogu se svoditi samo na čin neposrednog glasanja a da nisu u isto vreme obezbeđeni ravnopravni uslovi za vođenje kampanje, i to za više od sada uobičajenog jednog kandidata. Ovo fingiranje neposrednog unutarstranačkog izjašnjavanja moglo se videti u slučaju nedavno održanih „neposrednih” izbora za predsednike gradskih odbora DS-a i DSS-a, kada je članstvo neposredno „biralo” jedinog kandidata, i to bez ikakve kampanje, pa i susreta sa stranačkim članstvom. To je neka vrsta nemuštih stranačkih izbora, otužni politikantski performans u kojem svako igra svoju unapred određenu ulogu. Jer, naše stranke još su zatvorene oligarhijske organizacije u kojima dominira princip dobrog starog i uvek efikasnog nezamenljivog demokratskog centralizma. Treba samo analizirati statute naših stranaka i odmah ćemo videti da su one izuzetno centralizovane, hijerarhizovane organizacije. Ali unutarstranačko lobiranje je zato jedina praksa koja se i kod nas veoma dobro primila. U statutima svih stranaka, osim LDP-a, piše da članstvo ima pravo da kritikuje stanje u stranci samo unutar stranke. Ko prekrši ovo sveto pravilo demokratskog centralizma biće podvrgnut disciplinskim merama.
Sloboda rasprave unutar partija je, međutim, jedan od izuzetno važnih uslova za razvoj i stabilizaciju unutarstranačke demokratije. Ona je neophodna, ne samo za delovanje samih stranaka, već je od presudnog značaja za razvoj i stabilizaciju demokratije u našem društvu.
Publicista
Marinko M. Vučinić
[objavljeno: 07/02/2008]
