Izvor: Blic, 25.Mar.2012, 05:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potomci bosonogih rudara
Kad na jesen budu saopšteni rezultati popisa stanovništva, biće to za neke stanovnike Ostojićeva, banatskog sela u opštini Čoka - i dobra i loša vest. Dobra - jer će se prvi put u popisu nacionalnih manjina pojaviti i Poljaci koji tu žive od početka 19. veka, a loša jer ih, veruje se, neće biti više od dvadesetak.
- Poljaci koji su do danas sačuvali jezik svojih predaka, jedini od svih svojih zemljaka koji su došli na Balkan...- kaže Paulina Maluckov - utapaju se >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << u veće zajednice kroz mešovite brakove ili umiru. Za tri-četiri godine, bojim se, neće ih ni biti više.
Paulina Maluckov, zaposlena u osnovnoj školi kao računovođa, živa je enciklopedija. Lepo i uzbudljivo pripoveda o gladi koja je 1830. zahvatila obale Visle u Poljskoj, pa su siromasi svake godine kretali na jug u potrazi za poslovima:
„Šest nedelja trajao je njihov put u proleće do Banata i toliko nazad u kasnu jesen... A onda su neki sa sobom poveli i porodice, pa se više u jesen nisu vraćali nego su ostali ovde..."
Selu dali ime po naučniku
Ostojićevo se u vreme Austrougarske se zvalo Tisasentmikloš (Potiski sveti Nikola). U Kraljevini Jugoslaviji selo je dobilo ime po Tihomiru Ostojiću (1865-1921), rođenom u ovom mestu, sekretaru Matice srpske i profesoru filozofije, autoru zapaženih knjiga o Dositelju Obradoviću, Zahariju Orfelinu i Branku Radičeviću. Kroz selo su nekad svaki dan prolazili Bukurešt-Zagreb i dalje za Jadran. Od 1948. do danas broj stanovnika je prepolovljen...
Poljaci iz priobalja Visle važili su za vrsne rudare na nalazištima šalitre. Tragom ove soli neophodne za proizvodnju baruta, kretali su - bosonogi, kaže Paulina Maluckov - svake godine kad trava zazeleni niz Tisu ka Balkanu, i vraćali se u postojbinu, dok se nisu sasvim „otkinuli" od rodnog kraja.
Istorija, između ostalih, beleži i postojanje velikih kolonija Poljaka u Travniku i Derventi, u Bosni, ali svi oni potpuno su se stopili sa domaćinima - osim u Ostojićevu. Istina, ni meštanima ovog sela nije bilo lako da se odupru asimilaciji - bežeći od prisline mađarizacije i pokatoličavanja u Austrougarskoj monarhiji, izjašnjavali su se kao Slovaci, jer su jedino tako mogli da sačuvaju svoju evangelističku veroispovest.
Zato ih u popisima stanovništva i nema - prema onom iz 2002. u Ostojićevu živi oko 1.500 Srba, upola manje Mađara i dvestotinak Slovaka. Desetinama se broje Romi, Jugosloveni i Hrvati...
Ni u socijalističkoj Jugoslaviji nije sve išlo lako. Paulina Maluckov seća se priča svojih roditelja o pokušaju da se uspostave veze sa maticom - pre 30 godina grupi iz sela nije dozvoljeno da otputuje u Krakov, možda zato što je organizator bila Evangelistička crkva. Sama Paulina pohađala je slovačku osnovnu školu, a na mađarskom jeziku...
Tek osamdesetih godina prošlog veka uspostavljena je veza sa poljskom ambasadom, da bi ti kontakti sada postali uobičajeni: pre tri godine potpisana je povelja o bratimljenju sa Vislom, osnovano je i kulturno-umetničko društvo - zove se, naravno, „Visla" - a letos je 25 mališana iz Ostojićeva boravilo u sportskom kampu u Poljskoj, a 20 njihovih vršnjaka dve nedelje u Ostojićevu.
- Jezik kojim mi govorimo - kaže Paulina Maluckov - arhaičan je, sačuvan je u onom obliku koji su koristili prvi doseljenici pre dva veka. Iako nemamo problem u komunikaciji sa Poljacima, ovoj deci boravak u kampu dobro dođe da „osveže" jezik i upoznaju kulturu matice.
Emil Samec (70), predsednik Crkvenog odbora u selu, po nevestu je pre 47 godina išao u Kovačicu.
- Kroz godine i decenije, svi Poljaci u Ostojićevu postali su rođaci bar u trećem kolenu, pa kad je došlo vreme da se ženim, morao sam da idem na stranu. Zbog veroispovesti, tražio sam buduću ženu među Slovakinajama, jer oni su evenagelisti, a njih nema bliže nego u Kovačici i Aradcu kod Zrenjanina. Poljakinja nigde nije bilo...
Posle Emilove ženidbe, u kući se govrilo slovački.
- Moja svekrva - kaže Ema - rekla je da deca treba da govore jezikom koji će im biti potreban...
Tako je bilo i u drugim poljskim kućama: gde je bračni par bio Mađar ili Mađarica - pričalo se mađarski, a gde su bili Srbi - srpski...
Škola u Ostojićevu velika je i lepa zgrada, nastava na srpskom i mađarskom. Paulina Maluckov kaže da je bilo pokušaja da se organizuju časovi poljskog, ali đaci to doživljavaju kao dodatno opterećenje, a ni roditelji nisu baš zainteresovani...
- Dve godine unazad - kaže Emil Samec - u crkvi nije bilo venčanja. Sslužba se održava na slovačkom, a dva-tri puta godišnje dolaze sveštenici iz Poljske, i tada je na poljskom jeziku. Poslednji put bili su u decembru, uoči Božića, i podelili paketiće deci.
- Tu skoro, nisam mogao da spavam pa sam u mislima išao od ulice do ulice i brojao Poljake. Nabrojao sam 164, računajući i članove njihovih mešovitih porodica. Eto, koliko nas ima... - kaže Emil. Samec, jedan od poslednjih potomaka rudara-šalitraša iz Visle.
