Izvor: Politika, 12.Jul.2015, 09:16 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potočari čekaju Klintona, srpske spomen-sobe nikoga
Od našeg specijalnog izveštača
Već od podneva formira se duga kolona vozila ka Potočarima. Bošnjaci iz Bosne platili su privatni smeštaj i postavili su šatore u dvorištima privatnih kuća, muslimanskih ili srpskih, svejedno im je. Na stotine novinara i fotoreportera zauzimaju što bolje pozicije za današnje izveštavanje sa obeležavanja 20 godina od zločina nad Muslimanima iz Srebrenice.
Da, bio je to zločin. U kiosku naspram ulaza u Memorijalni centar, gde >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << preko snažnog pojačala odjekuje glas hodže, a muškarci klanjaju džuma namaz, žena koja prodaje video-filmove i knjige o Bosni, Srebrenici i stradanju zarobljenih Bošnjaka u julu 1995. godine, potresno govori:
– Tu mi leži sin Fejzo. Imao je 19 godina. Tu leži i moj muž Hamed – poziva me Fadila Efendić da joj priđem. Čula je da dolazim iz beogradske „Politike“. Obradovala se. Njen Hamed je do rata čitao samo „Politiku“. I ona, zajedno sa njim.
– I u Srebrenici, i u Sarajevu i u Beogradu, nekome je rat raj, a nekome pakao. Tako je oduvek bilo – govori ona, majka Srebrenice. Izgubila je sina i muža, ali ne želi da učestvuje ni u jednom od brojnih marševa mira koji kao da se iz svih gradova Bosne slivaju u Potočare. Od Žepe do Viteza marširaju Bošnjaci, a u jednoj od kolona je i američka ambasadorka Morin Kormak.
Gospođa Fadila živi u svojim uspomenama. Ona želi da svoj bol podeli samo sa svoje dve prijateljice iz Srebrenice, koje jednako žale za onom, prokaženom starom Jugoslavijom i onim vremenom, koje se sada pominje kao jeretičko.
– Bilo je to vreme, neka čuju ovi mlađi, kada je vladala istinska demokratija, ali mi to nismo znali. Onda su nas zavadili i pala je krv. Sada je sve završeno. Sada je za sve nas kraj – priča Fadila Efendić.
Pozdravlja me s osmehom ta žena koja ne eksploatiše svoju tragediju i ne brendira svoju žalost. Pomislio sam na to, pošto sam pola sata ranije bio u sablasno praznoj Spomen-sobi Srba, žrtava rata Bratunca. Postavljene su 804 fotografije ljudi koje su ubile snage pod komandom Nasera Orića. Najmlađa žrtva imala je pet godina. Mirko Petrović, rođen 1920. godine, ubijen je u istom danu, 1992. godine, zajedno sa svoja dva unuka.
Ono što gospođu Fadilu čini istinskom heroinom bošnjačko-srpske drame jeste to što ona i pored ogromnog gubitka ne deli žrtve po poreklu, već proklinje sudbinu koja ju je zadesila. U njoj nema gneva ili mržnje.
Čije su žrtve vrednije? Treba li licitirati sa mrtvima, ili im se pokloniti i izviniti, ma kom se Bogu molili? Predsednik boračkog udruženja u Bratuncu Nebojša Lukić rezignirano kaže kako istina predstavlja samo ono što se zavrti na Si-En-Enu ili Bi-Bi-Siju.
Izlazim iz te sobe uspomena na srpske žrtve koje ne posećuju ambasadori. U sobu sa crno-belim fotografijama danas neće ući nekadašnji američki predsednik Bil Klinton ili turski premijer Ahmet Davutoglu, niti će tamo zaviriti predsednica Hrvatske Kolinda Grabar Kitarović.
Čekam desetak minuta da me u susednoj zgradi primi načelnik opštine Bratunac Nedeljko Mlađenović. Ali, gost koji razgovara s njim daleko je važniji. To je američki ambasador pri OEBS-u Džonatan Mur, nekadašnji drugi čovek američkog veleposlanstva u Sarajevu.
Mur izlazi zadovoljan, Nedeljko iza njega žudno pali cigaretu. Mur mi kaže da je za sve siromašne opštine, bez obzira da li je reč o Bratuncu ili Srebrenici, najvažnije da ih međunarodna zajednica ne pamti samo 11. jula, kada je Dan sećanja na srebreničke žrtve.
– Važno je da brinemo o ljudima svakoga dana, svake godine. Da svaki dan bude miran – priča Mur koji će biti na čelu delegacije OEBS-a u Potočarima. Posebno mu je važno jer dolazi premijer Srbije Aleksandar Vučić.
– Nije dolazak Vučića važan samo zbog pomirenja i budućnosti svih naroda u regionu, već i zato što je Srbija zemlja koja predsedava OEBS-u – nastavlja Mur, ne skrivajući da ima odlične odnose sa svojim šefom, makar i formalnim. Naime, Mur je dobro stoji sa šefom srpske diplomatije Ivicom Dačićem.
Načelnik opštine Bratunac, Nedeljko, ne gasi cigaretu. Sprema se za današnji dan. Najmanje 12 helikoptera sa stranim delegacijama sleteće na njegovu teritoriju. Vučić će, verovatno, sleteti na stadion u Ljuboviji, a potom će automobilom krenuti ka Potočarima, iako na aplikaciji svog telefona čitam vest da ministar policije Nebojša Stefanović upozorava da ekstremne grupe stižu u Srebrenicu i da nije siguran da bi Vučić trebalo da se pojavi u Potočarima. Nedeljko obećava da neće biti tamo. Ne želi, smatra obeležavanje Dana sećanja „velikom režijom“.
Svega nekoliko minuta vožnje je potrebno da se dođe od Bratunca do Potočara. Ne primećujem na prvi pogled nikakve ekstremiste, mada su dvorišta pretvorena u naselja šatora, a umorni ljudi leže na travi ili sede u hladovini, sa parolama kojima veličaju Bosnu i srebreničke žrtve.
Sustižem dvojicu učesnika marša od Viteza do Srebrenice, sa kojima zajedno ulazim u Spomen-sobu srebreničkih žrtava, u ukletu fabriku akumulatora, gde su snage bosanskih Srba streljale zarobljenike.
Bila je to džinovska fabrika, kakvu je danas nemoguće zamisliti. I umesto da su se tamo proizvodili sve vreme akumulatori, kako je trebalo da bude, da je neko slušao vapaje Fadile Efenedić, proizvodila se smrt.
U hali su postavljene fotografije Slobodana Miloševića, Radovana Karadžića, Ratka Mladića i nekoliko generala Vojske Republike Srpske kojima se sudilo za masakr u Srebrenici. Ali, na zidovima dominiraju i fotografije majki Srebrenice, dok je u centralnom delu postavljen studio, pa na izvestan način ta hala podseća na umetničku galeriju u kojoj se izvode performansi.
Ali, nije bilo tako sredinom jula 1995. godine u toj napuštenoj fabrici, niti je bilo tako u selima u koje je upadao Naser Orić iz Srebrenice, koja se nalazila pod kontrolom snaga Ujedinjenih nacija.
– Ne bih sa Srbinom popio ni kafu. Ne ljuti se zbog toga – kaže mi Suad. Zajedno sa Arifom, bio je među tridesetčetvoro ljudi koji su tri dana marširali od Nezuka do Potočara.
Bilo je dovoljno da 10 minuta nas trojica prošetamo fabrikom užasa. Bilo je dovoljno da razmenimo telefone i vidimo se na kafi. Ćaskali smo, naime, o starim dobrim vremenima.
U Potočare stižu novi posetioci. Mladi reporter kantonalne televizije iz Bihaća u Memorijalnom centru Potočari intervjuiše znojavog hrvatskog branitelja Srećka Karića iz Zagreba, koji je predvodio vukovarske maratonce. Trčali su 230 kilometara, promovišući žrtve Vukovara i žrtve Srebrenice.
– Poruka je, ipak, da ne želimo izdvajati žrtve. Ni bošnjačke, ni hrvatske ni srpske. Došli smo s tom porukom – govori Karić.
Posmatram Vinka Puljića, nadbiskupa vrhbosanskog, koji je došao sa vernicima iz Sirakuze. Doneli su u posudi suze Majke Božje, kao relikvije.
Vozimo dalje, ka Srebrenici, siromašnom gradiću u kom predsednik Skupštine opštine Srebrenica Srbin Miloš Milovanović posmatra naziv ulice „Srebrenički odredi“ i priznaje da ne zna o kojim se odredima radi.
– Valjda su bili partizanski – pretpostavlja Miloš. Ni on ne želi da danas prisustvuje komemorativnoj svečanosti u Potočarima.
– Kada neki Bošnjak bude jednom posetio stratište Srba, posetiću i ja njihovo. Do tada, ne želim da samo Srbi pokazuju kajanje.
Pored njega prolazi zamenica načelnika opštine Biljana Rakić. Njoj su muslimanski vojnici ubili oca Miodraga 1992. godine. Neće otići u Potočare.
Srbi i Bošnjaci sada, posle godina rata i mržnje, žive zajedno u Srebrenici. Zajedno dele i vlast. Ali, svako odlazi u svoje spomen-sobe.
