Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Potočara melje već 135 leta
I poplavama, bombama i novotarijama odolela je Bojovića vodenica u Sevojnu
Užice – „Hajde, gazda, samelji mi ovo žita. Platiću ili uzmi ujam, kako ti volja”. Te reči, dok decenije teku, u Bojovića vodenici na Đetinji pokraj Sevojna čuju se iz dana u dan. Punih 135 godina već, koliko ova potočara opstaje. Stamena i postojana poput svog vodeničkog kamena, neumorna kao voda brze Đetinje koja je pokreće.
Trajanje ovom starom mlinu daje >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << upornost porodice Bojović. U njoj se, nalik porodičnom predanju, briga o vodenici generacijama prenosi. Menjaju se vremena, napreduje tehnika, svet se sav vezama umrežio, a stara potočara, skoro nepromenjena od početka, svemu odoleva. Kad je napravljena 1873. godine, okruživale su je drvene kuće i blatnjavi putevi, sada je široka magistrala iznad nje i okolo perionice, radionice, brza hrana, šljašteće reklame...No ne smeta, Đetinja i dalje isto teče, a Bojovića vodenica kao nekad melje.
Na njenom zidu, kraj ulaznih vrata, uklesana ploča. Mlin osnovaše Dimitrije Bojović i sinovi mu Petar i Nedeljko, 1873. godine. Sada u mlinu posluje njihov naslednik, praunuk Dimitrijev, Stevan Bojović. Prešao sedamdesetu, a džakove podiže.
– Od drveta je ova vodenica bila kad je napravljena – počinje za naš list priču Stevan. – Imalo je tada desetak ovakvih mlinova na Đetinji nizvodno od Užica, a, evo, odavno je jedina. Početkom 20. veka naiđe velika voda, poplava sruši i odnese vodenicu. Ali, moji dedovi je brzo obnove, naprave 1911. godine novu, zidanu. Bez imalo betona. Sve kamen u kamen, kao što je pravljen stari most u Mostaru. Da izdrži teret prostorije i navalu vode.
U Drugom ratu, Bugari zapališe Bojovića vodenicu, ali i požar ona izdrža. Čeljad pohitaše, na vreme vatru ugasiše, pa novom obnovom produžiše joj vek. Tokom bombardovanja NATO 1999. starica je od okolnih udara prilično rastresena, pukotine na ćoškovima su i sada vidljive. Jedva je to izdržala, no nijedna institucija da se seti da ponudi opravku objekta ili kakvu nadoknadu.
– Meljem ovde kukuruzno, pšenično i heljdino brašno. Vodenica radi po principu potočare: iz jaza iznad mlina voda se usmerava na vodeničko kolo, a sa njega snaga prenosi na vodeničko kamenje u prostoriji. Ima ih dva, svaki teži po četiri tovara. Menjaju se svakih dvadesetak godina, a nabavljam ih u Dublju kod Vrnjačke Banje, gde je majdan te posebne vrste kamena – kazuje nam vodeničar Stevo, koji je nekad radio u Valjaonici bakra, pa sada se u penziji mlinu potpuno posvetio.
Inače, kilogram projinog brašna ovde se prodaje za 60 dinara, heljdinog za 200, a ko bi da ujmom ili ušurom plati mlevenje daje desetinu od samlevenog.
– Ima posla, donose ljudi da meljem žito. Ponekad turisti svrate da vide vodenicu, čuli su za nju, to im je kao atrakcija. Opstaje ovaj mlin i u sadašnjem vremenu, pa će valjda i budućnost imati. Evo, moji unuci Nemanja i Dušan pomažu mi kad ima više posla, vole da borave ovde. Nadam se da će oni nastaviti tradiciju Bojovića vodenice – kaže za „Politiku”, koju redovno decenijama čita, Stevan Bojović.
Branko Pejović
[objavljeno: 31/03/2008.]
