Izvor: Politika, 07.Jul.2006, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posveta ljubavi
Rolins je otvorio ovogodišnji festival i jedini imao čast da bude sam na glavnom programu
Specijalno za "Politiku"
VJEN, jula – Kao poslednji aktivni velikan zlatne generacije džezera pedesetih, tenor saksofonista Soni Rolins našao se u poziciji da može da bira kada će snimati nove numere, koliko i gde će nastupati. Zato se svaki njegov koncert dočekuje sa posebnim uzbuđenjem, a ljubitelji džeza ne oklevaju da potegnu izdaleka da ga čuju. Iako je >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ove godine objavio novi album, prvi posle šest godina, do kraja godine zakazao je samo deset nastupa – od toga samo dva u Evropi, u Vjenu (Francuska) i Vitoriji (Španija).
Prirodno, Rolins je otvorio ovogodišnji festival Jazz à Vienne i jedini imao čast da bude sam na glavnom programu (obično nastupaju dva, ređe tri sastava za veče). Antički teatar, impresivna građevina iz doba rimskog imperatora Avgusta, bio je ispunjen do poslednjeg mesta, 7.600 posetilaca, koje je – još uvek po danu – umetnik pozdravio vedrom kalipso temom "Salvador", replikom njegove poznatije kompozicije "St. Thomas". Karipski ritam bio je idealno pogođen da odmah obezbedi dobru atmosferu – kako je koncert proticao, muzika je postajala teža, uz blago pojačavanje napetosti (po kojoj je Soni prepoznatljiv) u izboru osnovnih ambijenata (fanki, hard bap) i načinu improvizovanja.
Tokom dva seta u ukupnom trajanju od bezmalo dva i po sata, Rolins je odsvirao samo devet numera, što dobro ilustruje način na koji radi. U maniru tipičnog predstavnika bibap škole saksofonista iznosi temu, zatim dugo improvizuje varirajući motive iz osnovne melodije kreativnim mikrointervencijama, eventualno prepusti solo nekom od saradnika (Klifton Anderson – trombon, Bobi Brum – gitara, Bob Krenšou – bas, Viktor Luis – bubnjevi, Kimati Dinizulu – udaraljke), a onda, pre povratka na temu, stupa u efektne dijaloge sa kolegama (tzv. osmice), koji mogu da potraju čitavu večnost, lagano podižući uzbuđenje do neslućenih visina.
Način na koji bira i izvodi balade nikoga ne ostavlja ravnodušnim. Vredan istraživač američkog muzičkog nasleđa traži inspiraciju u zaboravljenim holivudskim i brodvejskim mjuziklima ("They Say that Falling in Love is Wonderful" i "I See your Face before me"), špicama starih radio-programa i dečjih serijala ("Someday I'll Find you" i "Serenade"). Krenšou, Anderson i Brum postavljaju tople harmonije iz kojih izranja kolos – drhtajima po tipkama saksofona, uzdasima koji promaljaju kroz hornu, vibrirajućim dugim tonovima od kojih podilaze žmarci i koji teraju na suze i smeh istovremeno, kao jedinstveni zvučni afrodizijak i čista posveta iskonskoj ljubavi.
Duh Lusil, životne saputnice bez koje je ostao pre godinu i po dana, lebdeo je Antičkim teatrom tokom celog koncerta, a posebno u turbulentnim pasažima "Sonny, please" ("Moja supruga mi je to stalno govorila") i u posrtanju taktova sporog valsa božanske lepote sa simboličnim nazivom "Someday I'll Find you". Ostaje mu sada publika koja ga voli i kojoj se potpuno predaje. Ostaje mu i muzika, i jaka želja da otkucaje svog srca pretoči u tonove kojima ćemo se radovati, a koji će dugo treperiti u sećanju.
Vojislav Pantić
[objavljeno: 07.07.2006.]
