Izvor: Politika, 16.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Postsovjetsko „zamrzavanje“
Kavkaz je sa svim svojim etničkim, religijskim i ideološkim suprotnostima danas najužarenija separatistička tačka u Rusiji
Čečenija, Gruzija sa Južnom Osetijom, Abhazijom i Adžarijom, Azerbejdžan i Jermenija sa Nagorno Karabahom... sve su to bivše republike ili autonomne pokrajine u okviru SSSR-a koje su raspadom velike države pokušale da pronađu sopstvenu budućnost. Za sada, uglavnom, bez mnogo sreće. Život na Kavkazu i danas je sirotinjski, težak i – >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << opasan.
Ako bi se tražio epicentar separatizma u okvirima velike ruske imperije, republika Čečenija bi, bez sumnje, bila na prvom mestu. Ustanci Čečena, skoro po pravilu, uvek su se dešavali kada je imperiji išlo loše – od Rusko-turskog rata 1877–1878, ruskih revolucija 1905. i 1917, pa do ratne 1940.
Raspad SSSR-a 1991. označio je stvaranje novog pokreta za nezavisnost, takozvanog Čečenskog nacionalnog kongresa. Suština sukoba ležala je u činjenici da vlasti u Moskvi nisu želele da Čečeniji priznaju status nezavisnog entiteta kakav su dobile republike na Baltiku, pojedine u centralnoj Aziji, ili na Kavkazu, poput susedne Gruzije. Čečenija je uvek tretirana kao deo zajedničke države. U stvarnosti, problem je bio u tome što je ova republika predstavlja izuzetno važno čvorište naftovoda izgrađenih u sovjetska vremena, čiji bi gubitak značajno uzdrmao ekonomsku stabilnost Rusije.
Prvi čečenski rat, vođen od 1994. do 1996, i u kojem je, prema nekim procenama, izginulo oko 35.000 ljudi, predstavljao je pravi košmar za celu Rusiju. I pored nesumnjive vojne nadmoći, ruska armija nije uspela da uspostavi kontrolu nad celom teritorijom republike, posebno njenim planinskim delovima. Ali borba za nezavisnost ubrzo je skliznula u najgoru vrstu terorizma. Grupa Čečena predvođena Šamiljom Basajevom upala je 14. juna 1995. u bolnicu u gradu Buđenovsku, u susednom Stavropoljskom kraju, i zarobila oko 1.800 osoba, lekara, bolesnika, trudnica, pa čak i tek rođenih beba. Rezultat ove akcije bio je: ubijenih 105 civila i 14 policajaca i 160 uništenih zgrada. Rat je nastavljen, a primirje nastupilo tek 1996. Konačan mir u već potpuno devastiranoj zemlji potpisan je naredne godine kada su održani i izbori za predsednika.
Treba reći da je posle prvog rata Čečenija, de fakto, obezbedila željenu nezavisnost. Funkcije vlasti prenete su na lokalne organe, počela je obnova... Administrativna vezanost za Moskvu svedena je ne najmanju moguću meru. Ali umesto povratka mira usledila je serija ubistava, otmica i terorističkih akcija koje su šokirale svet. Bombaški napadi na velike stambene objekte u Moskvi i drugim gradovima u kojima je izginulo na stotine nedužnih civila pokrenuli su u avgustu 1999. Drugi čečenski rat.
Ovoga puta ruska armija bila je odlučnija i velike borbe okončane su već u februaru 2000. zauzimanjem čečenske prestonice Groznog. Aktuelni predsednik Ramzan Kadirov danas je jedan od najlojalnijih saradnika Kremlja.
Sudbina otcepljenih gruzijskih republika Abhazije i Južne Osetije bila je jednako tragična, ali rešenje za njihov status još nije pronađeno.
Gruzija je 17. marta 1991. bojkotovala referendum o obnovi SSSR-a. U Abhaziji, međutim, većina negruzijskog stanovništva odlučila je drugačije. U februaru 1992. tadašnje Vojno veće, koje je upravljalo Gruzijom, odlučuje da status republike vrati na vreme pred 1921. godinu. Abhazi su tu odluku shvatili kao pravo da i oni povrate sopstveni status koji su tada imali i proglašavaju nezavisnost od Gruzije. Ovo je bio pravi uvod u rat u kojem su na stranu Abhaza stali Čerkezi, Čečeni, Kozaci, Oseti, Rusi... Rezultat je bio porazan: na hiljade ljudi je poginulo, još više ih je nestalo, a Abhaziju je glavom bez obzira napustilo oko 250.000 Gruzijaca. Kontakti sa zvaničnim Tbilisijem potpuno su prekinuti. Od tada Abhazija funkcioniše kao nepriznata nezavisna država koja se u svom delovanju potpuno oslanja na Rusku Federaciju, što je, između ostalog, potvrđeno i referendumom iz 1999.
Južna Osetija prošla je sličan put. Status autonomne oblasti u okviru Gruzije dobila je 1922. i mada su ovdašnjem stanovništvu kao službeni jezici nametani ruski i gruzijski, izrazitijih tenzija na nacionalnom planu nije bilo. Raspad Sovjetskog Saveza i ovde je odigrao ključnu ulogu. Na referendumu održanom 10. novembra 1989. narod je odlučio da se Južna i Severna Osetija udruže u jedinstvenu republiku u okviru Ruske Federacije. Reakcija Tbilisija bila je munjevita – ukinuta je autonomija Južne Osetije, a novine i demonstracije su zabranjeni.
Sve pomenuto vodilo je u neizbežan rat koji je izbio krajem 1991. Najmanje hiljadu Osetina je poginulo, a oko 100.000 ih je napustilo domove i potražilo utočište među sabraćom u Severnoj Osetiji, kao i 25.000 Gruzijaca koji su morali da beže u svoju matičnu republiku. Kako ne bi došla u otvoreni sukob sa Rusijom, Gruzija je 1992. prihvatila primirje koje je potrajalo do sredine 2004. kada je ponovo izbilo nasilje. Srećom, ne velikog intenziteta. Od tada se Južna Osetija i Gruzija stalno nalaze na ivici sukoba, ali se primirje ipak nekako održava zahvaljujući, pre svega, zajedničkim mirovnim snagama koje su raspoređene na najkritičnijim tačkama.
Mnogi analitičari skloni su da uporno insistiranje SAD na nezavisnosti Kosova i Metohije vezuju upravo za dešavanja na Kavkazu. Po njima, nasilno rešavanje kosovskog problema moglo bi da predstavlja „udicu” na koju bi mogla da se upeca i Rusija priznavanjem nezavisnosti Južne Osetije, Abhazije, Pridnjestrovlja ili Nagorno Karabaha, čime bi unutar sopstvenih granica probudila brojne trenutno „uspavane" separatizme.
Nedavna izjava šefa ruske diplomatije Sergeja Lavrova – da Moskva neće činiti ishitrene poteze – o tome najbolje svedoči. Uostalom, za Rusiju takav čin i nije od ključnog značaja. Njen uticaj na prostorima „zamrznutih konflikata" toliko je jak da bi samo priznanje nezavisnosti više imalo simboličan karakter nego ozbiljnu korist.
Slobodan Samardžija
[objavljeno: 17/02/2008]
