Izvor: Politika, 30.Mar.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
„Poštena” kampanja ili kampanja „poštenja”
Tužni su poštenje koje dokazuju na televiziji i čast što je brane na sudu. Tokom prethodnih dana bili smo svedoci nekoliko političko-ekonomskih ispovesti prvih ljudi vlasti i opozicije. Ne spadam u one koji će analizirati imovinu ljudi koji pred svake izbore počnu da govore o svom poštenju, ukazujući tako na navodno nepoštenje političkih protivnika. Postoje, ipak, očigledne nelogičnosti ovih nastupa i njihova krajnje promišljena pozadina.
Voljom političke elite u Srbiji, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << pitanje imovine državnih funkcionera i političara postalo je poverljivo i neobavezno. Dakle, ne postoji nezavisno telo sa potrebnim ovlašćenjima koje bi u pravilnim vremenskim razmacima proveravalo imovinu i prihode političara. Iskustvo je pokazalo da podnošenje imovinske karte ne samo da nije čas istine za srpsku političku elitu, već nije čak ni obavezno. Sve se dakle svodi na dobru volju i zloupotrebu podataka, koja je u zemlji neregulisanog medijskog tržišta i nečasnih političkih odnosa uvek moguća.
Odatle i paradoks. Spadam u oštre kritičare vođstva Srpske radikalne stranke, ipak pomalo je besmisleno da g. Dinkić, koji je – bez obzira što je vlada koju je podržavao po treći put doživela brodolom – sa manjim prekidima ipak više od šest godina na vlasti, poziva opozicionare da slede njegov primer i obaveste javnost o svojoj imovini. Takav nastup pomalo podseća na manir režima Slobodana Miloševića, koji je optuživao opoziciju da „samo želi vlast”. Rekao bih da je, otkako postoji demokratski parlamentarni sistem, u ovim pitanjima inicijativa prirodno na strani opozicije.
Zanimljivo je da prvi ljudi naše države imaju slične navike u štednji. Iako tvrde da su izuzetno skromni i darežljivi prema siromašnima, političari koji su odgovorili na „izazov” Mlađana Dinkića imaju slične svote novca na štednji. Reč je o sumi od oko pedeset hiljada evra. Reč je o novcu koji bi prosečni fakultetski obrazovani štediša, odvajajući pola zarade i odričući se kaluđerski, sakupljao punih 16,6 godina! Dakle, bilo da štede zajedno sa suprugom, nasleđuju roditelje ili jednostavno zarađuju, demokratski političari su, i pored svih razlika, uspešni. Naime, očigledno je da oni ništa od svojih plata ne ulažu u politiku. Pošto se ne bave privatnim poslom (ili nam makar tako nešto nije poznato), znači da su i bez humanitarnih aktivnosti od 2001. godine (ranije teško da su stvarali imetak) uspeli da sačuvaju trećinu ukupne plate jednog predsednika republike!
Priznajem da ne sumnjam u izvore prihoda uvaženih demokratskih vođa. Ne mislim ni da umanjuju svoje bogatstvo. Oni su prebogati ljudskom mudrošću i čovečnom toplinom, te je svaki drugi imetak od manje važnosti. Takođe, oni su i solidarni. Teško im je da se razlikuju u imetku, ako se već razlikuju po popularnosti. Rekao bih da su marketinške agencije procenile da građani ne mogu da cene političara koji u životu ništa nije stekao, ali bi bili zavidni kada bi taj imetak bio nedostižan (kod nas prema zloupotrebama ne gaje odvratnost već zavist). Kada su 2001. godine, tek ustoličeni demokratski vlastodršci objavljivali podatke o imetku iznenadili su nas tvrdnjom da poseduju u proseku oko 20.000 nemačkih maraka. I tada je upadala u oči jednoobraznost. Svi kao da su radili u istoj firmi i štedeli u istoj slamarici (madracu). Dakle, umesto objašnjenja i koraka ka demistifikaciji i profesionalizaciji političarskog poziva, dobili smo samo još jedan marketinški trik. Mada, nerealno bi bilo očekivati da sadašnji iskusni vlastoimućnici načine grešku koju je pre skoro petnaest godina sebi dozvolio Zoran Đinđić. Iako vođ opozicione stranke, Đinđić je režimlijama i popularnijim opozicionim takmacima uputio izazov prijavivši svoju imovinu. Odgovor je stigao od Miloševićevih tada najmilijih opozicionara (SRS) koji su primetili da imetak ravan Đinđićevom nemaju zajedno svi članovi njihove Centralne otadžbinske uprave. Takve strateške i taktičke greške danas više nije moguće očekivati. Na tragu ovakvog odnosa su i sva preispitivanja o bankovnim računima koji se navodno, sasvim naivno, vode na ime i prezime političara.
Ipak, ako već nisu znali da narodu kažu nešto više od menija marketinške kampanje, naši prvaci su mogli malo da nas pouče. Recimo, čudi da jedan takav finansista, kakav je g. Dinkić, drži u garaži (koja tako ne prihoduje) neaktivan osmogodišnji auto (koji svakim danom gubi vrednost). Da li je ministar želeo da nam ukaže na svoju emotivnost. Ako tolika osećanja gaji prema toni gvožđa, šta li tek misli o Kosovu (i Metohiji). A tek g. Tadić... Ulaže u humanitarne aktivnosti, a sa onolikom platom još uvek nije uzeo povoljan stambeni kredit. Gde uopšte živi šef srpske države? Naposletku, tu je i opozicionar g. Čedomir Jovanović. Očekivao sam da kaže nešto o poslovima od kojih je, prema sopstvenom priznanju, nekada živeo. Kako je sve to prošlo, gde je početni kapital, a šta je sa zaradom? Jovanović spominje da vozi motor kako bi stigao gde je naumio. Da li to znači da je prestala opasnost po njegov život o kojoj godinama sasvim opravdano govori i zbog koje ima brojne telohranitelje?
Napredni klub
Čedomir Antić
[objavljeno: 31/03/2008.]
