Izvor: Večernje novosti, 13.Sep.2014, 23:22   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poštar nosi i brašno umesto pisma

LETI na posao nosi sekiru, testeru i improvizovanu mačetu, kako bi iskrčio šiblje, koje se već za koji dan ponovo sklopi nad krivudavim šumskim stazama ka zabačenim selima Levča. Zimi se u gepeku njegove „lade nive“, pored plave torbice i poštarske kape, truckaju i lopate, ašovi, budaci, i kojekakvo drugo oruđe za razgrtanje snega u planini kojom tada, osim njega, „špartaju“ verovatno još samo medvedi. Za prevoz, pored ruskog terenca, koristi i moped, ponekad traktor, a često >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << tabana i po par desetina kilometara peške. I nikad, za gotovo 25 godina, koliko se ovim poslom bavi, nijedna pošiljka nije ostala neisporučena. Ovako već godinama izgledaju radni dani Gorana Jovanovića Kemiša (46), poštara koji po levačkom kraju raznosi mršave penzije, retka pisma, uporne račune, i, što je najvažnije od svega - brašno, kvasac, kafu, sapun, za one koji u selu nemaju ni prodavnicu. Upoznao je svaki kamen, svaku bivšu kuću i svaku živu dušu u 32 sela opštine Rekovac, u kojima se adrese, iz godine u godinu, osipaju. Mnogima je jedini gost, namernik i prijatelj. Šta god u torbi nosio, dobar je glasnik, i ni na jedna vrata ne pokuca, a da ga ne pozovu na šoljicu razgovora i utehe. Kemišu, koji je nadimak dobio još dok je, pre poštarske karijere, svirao harmoniku, dešavale su se na poslu najrazličitije zgode. U Beočiću ga je jurio, i stigao, ovan. U Barama su ga izujedale pčele. U Ratkoviću je, pre desetak godina, upao u zavejani bunar - srećom, bilo je ljudi koji su to videli i izvukli ga. Nebrojeno puta je gazio reku ili sneg do pojasa, pa u svom inventaru na točkovima, uvek ima i rezervnu garderobu. - Posao je dinamičan i težak, ali ima i mnogo lepih trenutaka. Velika je to odgovornost, ali i velika satisfakcija, jer radim s ljudima kojima sam često od pomoći, i s kojima sam tokom godina izgradio prisan odnos. Iako poznajem i kraj, i ljude, i prirodu, i dalje imam šta da naučim - priča Kemiš, koji je, između ostalog, godinu i po dana, po dva puta sedmično, pešačio do sela Dobroselica, udaljenog od Rekovca 19 kilometara, kako bi odneo 5-6 pisama ili penzija, i vraćao se istog dana. Bilo je i bizarnih dogodovština, koje rečito govore o drami izdvojenosti od sveta. - U Beočiću sam nosio penziju jednoj starici. Nije odgovorila na dozivanje, niti kucanje, kuća je bila prazna. Kad sam zavirio u šupu, nešto me je zakačilo po glavi. To su bile noge obešene žene. Sama je živela, sama je i rešila da život okonča. To je nešto najjezivije što sam doživeo - priseća se poštar avanturista. Ujedno, Kemiš je i svojevrsni arhivar svoga kraja. Već godinama sakuplja izbledela dokumenta i prastaru prepisku, koju uredno slaže u fasciklu i čuva, svestan da je to neka vrsta male, neformalne, ali veoma lične istorije nikad upamćenih ljudi. Tako, u Kemišovoj maloj arhivi, pored starih ličnih karti i taksenih marki, sudskih presuda pisanih olovkom, svedočanstava o položenom stručnom „abadžijskom“ ispitu, đačkih knjižica sa zavetima „Bogu, Kralju i Otadžbini“, čitamo i šta je pekar Petronije M. Radojević, iz Kragujevca, guščijim perom poručivao bratu Andri iz Dobroselice, 8. septembra 1928. moleći ga da po svršetku poljskih radova dođe k njemu s porodicom. „Andro, kad dobiješ ovo pismo, prve nedelje da mi odgovoriš, i to Laza da ti piše, ili samo bolje pismen čovek koji će umeti da se izražava u pismu...“ DIPLOMA ZA NAJBOLjEG GORAN Jovanović je, za svoj rad, dobio i priznanje od „Pošta Srbije“, koje su ga, pre tri godine, proglasile najboljim poštarem, uručivši mu prigodnu diplomu. Laskavo priznanje on komentariše jednostavno: - Pošta u Rekovcu je dobra, dobri su njen direktor Milan Popović i upravnik Dragan Vulić. Stoga su dobri i kadrovi, a jedino takvi i mogu uspešno da obavljaju ovako neobičan posao.

Nastavak na Večernje novosti...