Izvor: Politika, 07.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posmrtna muzika za otvaranje Bemusa
Nije nam se posrećilo sa Drugom Malerovom simfonijom u ce molu ("Uskrsnuće") na otvaranju 39. Bemusa, bez obzira na to što smo bili zasuti balonima na kraju i pozivani da glasamo posle završetka koncerta o njegovoj uspešnosti. Nije nam se posrećilo. Delo je predugo (svirano je i u nešto sporijim tempima) doduše, u vreme nastanka (1893) jedno od najvoljenijih i najslušanijih Malerovih, da bi danas ono kod nas bilo takoreći nepoznato u živom izvođenju. Nikada bez razloga.
I oni >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << koji veoma vole Malera moraju da priznaju da se ova simfonija sastavljala iz parčića, pa tako i zvuči, raspadnuto i mozaično. Te sličice, situacije i karaktere skupljao je vešto Bojan Suđić uspevajući u jednom: da veoma disciplinuje orkestar, da ga ujednači, zahuktava i s njim paradira do granica njihovih moći. A one još u orkestru RTS nisu velike.
Nosioci muzičkih ideja, duvači, najpre limeni, a onda i drveni, uglavnom su uspevali da ostvare bolje učinke nego ikada, ali kad omanjuju to se preterano čuje i teško zaboravlja. Nedovoljno čujni, masni i izražajni gudači (ah, opet akustika sale!) ostavljaju prostor za dalji rad i obavezna poboljšanja.
Najlepši deo simfonije i najupečatljivije izvođenje bila je arija sa uvek raskošnim glasom izvanredne mecosopranistkinje Marjane Lipovšek. Ona ima utisak da je "pisana za nju", mi takođe.
Duetima sa sopranistkinjom Lubom Orgonaševom smetalo je ozvučenje, koliko god ono bilo neophodno.
Hor RTS poseduje masu i snagu, ali je u Malerovoj partituri bio čudno i nedovoljno iskorišćen, presedeo pola simfonije, da bi se kratko uključio, ali svojom uvežbanošću na publiku i na druge sabesednike u interpretaciji, izaziva oduševljenje. Toga je više bilo u atmosferi "oko" koncerta i u foajeu, jer posmrtna muzika za početak Bemusa ne obećava velike radosti. Delo je, naime, izraslo iz "Posmrtne svečanosti" kojoj su dodavani stavovi i koje se pita "ima li života posle smrti", a trešti od patetike i ekstaze, od paradnosti. Ako nada u zagrobni život izgleda tako izveštačeno – lično je ukidamo.
Veliki trud orkestra, pomak u novi repertoar, u neizvođeno delo velikog simfoničara s kraja 19. veka, znači i veliki repertoarski uspon ansambala RTS. Nije bilo lako pronaći put u interpretaciji, pa je od đački korektno donetog prvog stava, koncepcija proširivana i menjana kroz valcerski, bečki i uglađeni drugi stav. Od trećeg je filozofiju zamenila instrumentalna konkretizacija i potreba da se stvara forma i tamo gde se sasvim rasplinjava. U tome Bojan Suđić uspeva. Nema praznog hoda, nema nepotrebnih pokreta i zahteva, sve je smisleno urađeno. Neme ni preterane invencije.
Sala "Sava centra" bila je prevelika za ovaj koncert, ostalo je mnogo slobodnih mesta.
[objavljeno: ]
