Izvor: Politika, 19.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji milanovački rabadžija
Milun Baralija već 45 godina drži dizgine i odoleva motorizovanoj konkurenciji, jer „gde ne može traktor, može konj”
Gornji Milanovac – Odavno su poznate milanovačke rabadžije „okačile dizgine o klin”: Bogić Ponjavić je preturio devedesetu, njegov prezimenjak Miroslav se primakao 90. rođendanu, Milovan Martinović je uveliko „rasitnio” osmu banku... A bilo ih je, šezdesetih godina, na desetine. Ostao je samo Milun Baralija, kome >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << je pedeset sedma. I još se ne predaje.
– Kad ti konjska dlaka uđe u krv, to ti je kao nekakva droga. Kad sam, pre dve godine, slomio nogu i ležao u krevetu četiri meseca, hteo sam da crknem od muke. Pogledajte, ovo je za štaku i mirovanje kod kuće, ali ja to ne mogu – pokazuje nam Milun unakaženu levu potkolenicu, dok nabacuje amove na svoje Bećare (oba konja se isto zovu).
Rabadžijskim poslom počeo je da se bavi posle četvrtog razreda osnovne. U početku, sa ocem Budimirom, a kad je ojačao, otac mu je prepustio kajase. Za 45 godina, promenio je šezdesetak konja. Kasnije se zaposlio, tri decenije je u jednom preduzeću vozio viljuškar, ali rabadžiluk nije ostavljao.
– Završim smenu u firmi i odmah prežem konje, pa još jednu smenu. Tako sam stekao dvadeset godina staža više nego što imam godina života. Mi, rabadžije, izgradili smo Milanovac. Kad nije bilo traktora i kamiona, konji su vukli pesak iz Morave, šoder, ciglu, cement i gvožđe. I kad je, posle, bilo kamiona i traktora, opet je za mene bilo posla, jer konj može gde traktor ne može. Pa onda: drva, ugalj, preseljavanje iz stana u stan. Vidite li onaj soliter? E, sve sam stanare ja useljavao – priča Milun, citirajući reči svoga oca, da je rabadžiluk „crn hleb i mnogo opasan”.
A Milun se u to nekoliko puta uverio. Pre 30 godina se pod točkovima njegove zaprege odronila obala, prevrnuli su se i konji i špediter, Milun je na vreme iskočio. Posle je slomio nogu u zglobu, a pre dve godine, u šumi, pri prevozu drva, pukli su i kost i mišić potkolenice, još nosi šrafove na nozi.
– Inače, konj je pametan kao i čovek, sve razume, samo što ne zna da govori. Najbolje ga je dok je još ždrebe, kao sa detetom što se čini, učiti i vaspitavati – uverava nas, dok komanduje Bećarima koju nogu da podignu da bi im očistio kopita, a oni poslušno i tačno izvršavaju. Milun Baralija je uvek držao dobre konje. Pre četiri godine, u dva sata po ponoći, lopovi su pokušali da mu iz štale ukradu pastuva. Psu su dali slanine, ali im se pastuv oteo i zanjištao, probudio gazdu i krađa je sprečena.
A gde su konji, trebalo bi da budu i potkivači. Brzo se cepa „obuća”, na asfaltu i kaldrmi pogotovu, valja svakog meseca ponovo menjati ploče ili bar zameniti pokidane klince.
– U Takovu Dušan Ralović drži potkivačnicu, ali njemu je 85 godina. U Milanovcu je samo neki Mijailo na Lunjevačkom putu, i on je star, ne radi; dođe mi katkad s torbicom alata i, da ga želja mine, sredi moje Bećare – veli Milun, dodajući da su svadbe najlepši deo njegovog posla. Za takvu zgodu drži pod šupom spreman fijaker i svečane amove, a u ormaru šumadijsku narodnu nošnju. Tada, uparađen i on i Bećari, na venčanje vozi mladence i kumove do manastira Vujan ili Vraćevšnice. Prošle Nove godine je u fijakeru vozio gradom i Deda Mraza, koji je deci, po ulicama, delio paketiće.
– Tada su mi se konji privikli i na petarde – priseća se te parade Milun.
Boško Lomović
[objavljeno: 20.04.2008]
.jpg)
