Izvor: RTS, 07.Dec.2013, 19:26 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednji memorijalista Evrope
Bogdan Bogdanović, možda najpoznatiji gradonačelnik koga je Beograd ikada imao, svoje poslednje godine je proveo u Beču, od 1993. do smrti 2010. Može li se zbog toga reći da ga je Beč voleo, a Beograd više nije, a možda jednog dana opet hoće?
Poznati bečki arhitekt i univerzitetski profesor Fridrih Ahlajtner tri godine je radio na svojevrsnom arhitektonskom putopisu kroz memorijalne komplekse - 18 na broju - svog prijatelja Bogdana Bogdanovića, razbacane kroz prostore >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << čitave bivše Jugoslavije. Rezultati su upravo predstavljeni u knjizi „Cvet za mrtve", objavljenoj u dva paralelna izdanja, na nemačkom i engleskom jeziku.
Teško je jednostavno opisati kamenu nit koju je Ahlajtner pratio u pokušaju da se približi metafizičkom i estetskom jezgru Bogdanovićevih nekropola, mauzoleja, spomenika i memorijalnih kompleksa.
Da li se ti objekti mogu razumeti iz ideološke postavke „bratstva i jedinstva", kao komunističke bajke koja je Jugoslaviju neko vreme držala na okupu?
Delimično da, smatra autor. Bogdanova kuća je bila Srbija, ali prostori, pejzaži i horizonti u koje je integrisao svoju arhitekturu pripadali su nadnacionalnoj Jugoslaviji partizanskih korena.
Da li to znači da su Bogdanove nekropole ispadale iz partizanskih šinjela istovremeno pobijene i pobedničke generacije?
Delimično da, kaže Ahlajtner. Ali graditi „partizanske spomenike" bio je tada verovatno jedini način na koji je Bogdanović uopšte dolazio do prilike da ostvari veće memorijalne projekte u društvu koje je stajalo u konstantnom dijalogu sa soc-realizmom. U njegovim „partizanskim" nekropolama nema naprotiv ni jednog partizana, one direktno crpe snagu iz arhaičnog, prehrišćanskog, prethistorijskog elementa, stoje kao nedešifrovana poruka iz svemira.
Na primer, kada je lično dao zeleno svetlo za idejno rešenje spomenika u Jasenovcu, Tito je imao nejasan osećaj da se inspiracija mladog arhitekte napaja iz puno starijih izvora nego što je komunističko-partizanski etos, ali, bilo je kasno, i on je podlegao šarmu tada mladog beogradskog surrealiste...
Ornament (ni)je zločin
Da li to znači da je Bogdanović čak i u mladosti bio čovek prošlosti, kameni stećak u vremenu koje je bilo inficirano virusom veselog napretka?
Na neki način da, smatra Ahlajtner, priznajući da ga je Bogdanova opsednutost arhaičnim simbolima i surealnom ornamentikom „na trenutke iritirala". Ali, kaže, onda je posetio partizansku nekropolu u Mostaru, ostao bez daha pred kreativnom snagom tog monumenta i prihvatio Bogdanovu estetiku dislociranosti iz evropske Moderne.
Ukratko, neimar Bogdan Bogdanović nije živeo u istom vremenu u kome je gradio. Njegovi spomenici ne pričaju o starim bitkama, nisu mesta patetičnog sudara prošlosti i budućnosti iz prostog razloga što ni prošlost ni budućnost ne postoje - postoje samo gradovi živih i gradovi mrtvih.
Ako se ta dva urbaniteta ikada nalaze u dijalogu, onda sigurno na nekoj lokaciji Bogdanovićevih kapija, kenotafa, stećaka, kolonada, hramova i patuljastih kamenih monstruma uraslih u pejzaže u kojima se obavlja razmena.
Kad bečanin Ahlajtner govori o tome kako je zbog Bogdana „zavoleo ornament", onda ta izjava ima sasvim konkretno istorijsko i kulturno značenje. Čitav idejni koncept minimalizma, koji stoji kao arhitektonski epitaf dvadesetog veka, rođen je 1908 godine kada je u Beču objavljen esej „Ornament i zločin" arhitekte Adolfa Losa.
Taj, po obimu skromni tekst koji varira tezu da je „ornament zločin" uveo je Evropu u epohu Bauhausa, jednostavnosti, identičnosti i funkcionalizma. Kada, prema tome, jedan uvaženi bečki arhitekt spomene Bogdanovićeve „iracionalne ornamente", to znači da se čitava jedna epoha sprema da izrekne sud o bivšem gradonačelniku Beograda.
Iako je u datom slučaju nepozivo počinjen krimen ornamenta, konačni sud o Bogdanovićevoj umetničkoj zaostavštini je, gledano iz Evrope, pozitivan.
„On je bio poslednji memorijalista Evrope, ta je vrsta izumrla", rekao je Bogdanovićev kolega i prijatelj, austrijski arhitekt srpsko-slovenačkog porekla Boris Podreka na promociji Ahlajtnerove knjige u Centru za Arhitekturu.
Beograd stroži od Beča?
Kako se vidi, Beč je, iako idejni centar anti-ornamentalne minimalističke revolucije, pao na lični i graditeljski šarm Srbina Bogdana Bogdnovića - ali kakav bi sud danas o njemu izrekao Beograd, ili Srbija, kada bi imala jedan glas?
Odnosno, da li se Beograd umorio od toga da ne voli svog nekadašnjeg gradonačelnika?
Konkretno, kada se sve stavi na papir, sabere i oduzme, ostaju dve stvari koje mu se kroz štampu, kroz izjave u javnosti stavljaju na dušu: da je verovao u državotvornu vitalnost jedinstvenen Bosne i Hercegovine i da je navodno zagovarao bombardovanje Beograda.
Ornament mu Beograd oprašta.
Što se prve zamerke tiče, one s Bosnom, može se reći da niko nije savršen, pa ni Bogdan Bogdanović.
Kad govorimo o drugoj, Bogdanovićeva izjava je bila - ako Milošević nastavi s takvom politikom, Srbija će biti bombardovana ili konkretnije, kako nema smisla „bombardovati Srbiju, ako se Miloševića ostavi na vlasti".
To se može razumeti na više načina, ali osnovno je da je rasplet situacije dao Bogdanoviću za pravo: Nato je pobio par hiljada ljudi i onda ostavio Srbe u izbombardovanoj zemlji nasamo sa ranjenim lavom iz Požarevca; najgora moguća varijanta.
Susret u Kući baziliska
Bogdanova udovica Ksenija Anastasijević Bogdanović živi danas u najstarijoj zgradi u najstarijem delu Beča, takozvanoj „Basiliskenhaus" iz 13. veka. Kuća je pod zaštitom države, ali je privremena „uprava" poverena Fridrihu Ahlajtneru, koji takođe sa porodicom stanuje u istoj zgradi.
Po legendi, u podrumu te kuće je nekada živelo mistično zmijoliko biće bazilisk, teror svih šegrta i majstora koji su u tom tada sirotinjskom kvartu držali zanatske radnje.
Danas je Kuća baziliska renovirani arhitektonski dragulj srednjovekovnog Beča, objekt u ekskluzivnoj gradskoj četvrti sa načičkanim likovnim galerijama, literarnim salonima i trgovinama skupih suvenira.
U malom dvorišnom stanu, koji su joj Ahlajtnerovi stavili na raspolaganje nakon Bogdanove smrti, živi Ksenija Bogdanović, doktor londonskog univerziteta, specijalista stare engleske književnosti, filolog sa prekinutom univerzitetskom karijerom, žena koja je odlučila ostati mala, da bi njen muž postao veliki.
Ksenija je danas tihi upravitelj Bogdanovog umetničkog nasleđa. To je čak i tehnički komplikovana uloga, budući da je Bogdan mrzeo kompjutere, internetske autoputeve i elektronske arhive, što automatski znači i da je Ksenija imala obavezu elektronske apstinencije.
U porodici Anastasijević-Bogdanović vladao je ornament.
Topos: velikan ili „izdajica"
Nakon što je ovde u kratkim potezima skicirano značenje Bogdana Bogdanovića za Evropu, Kseniju i Tita, vraćamo se temi njegovog značenja za Srbiju.
Konkretno pitanju, da li je on značajan umetnik ili zarobljenik istorijskog toposa „izdajnika", tako omiljene metode srpskog društva za podrezivanje svega što štrči? Da li je jedan arhitekta arhaične umetničke inspiracije kriv što je pre drugih prepoznao rađanje jednog modernog destruktivnog političara, čija će politika dovesti Srbiju na rub propasti? Zašto je Titu dao sve popuste, a Miloševiću nijedan? Zašto je bio Srbin pod Titom, a Jugosloven pod Miloševićem? Biblijskim rečnikom, mogu li Srbi voleti Bogdanovićevu „izdaju", čak iako ne vole Bogdana kao „izdajicu"?
Problem ustvari i nije tako komplikovan - dovoljno je da srpska javnost prihvati međunarodne uspehe Srba (koji nisu Novak Đoković!) kao nacionalne uspehe, pri čemu čak ne mora ni da ih voli, niti da ih iseljava iz toposa „izdajnici". Dovoljno je da njihova lična slava postane i slava Srbije.
Lokalna priča o Bogdanu Bogdanoviću svodi se na priču o talentovanom umetniku iz obrazovane beogradske porodice koji je do te mere zaveo poluobrazovanog komunističkog diktatora Josipa Broza, da dvadeset i pet godina niko drugi u Jugoslaviji nije došao u poziciju da gradi velike spomeničke komplekse osim njega, da osim toga te objekte usidri u estetici mističnih vanvremenskih, čak vanzemaljskih kultura i još ih k tome proda kao partizansko-komunističke.
Koliko je Srbiji vredna činjenica da je poslednji memorijalista Evrope bio njen?
