Izvor: Vesti-online.com, 25.Jul.2015, 06:00   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslednji kaštel

U podnožju Sahat-kule, između rafova sa italijanskom garderobom, hrvatskim sladoledima i kineskim kupaćim gaćama, u hercegnovskom Starom gradu, kao klin u opakom okruženju i poslednji kaštel srpstva, ugnezdila se knjižara Nikole Malovića.

Perspektiva je u retrospektivi, govori junakinja njegovog romana "Jedro nade". Sećajmo se, da ne bismo zaboravili sebe. I samo takva misao, takva ideja vodilja, može da vrati u rodni Perast glavnog junaka romana, uspešnog italijanskog >> Pročitaj celu vest na sajtu Vesti-online.com << biznismena, potomka stare pomorske, ratničke, junačke loze Smekija.

Pročita li to srpski vožd, koji sve svoje gluposti i poniženja preuzima u naše ime, bez da nas je ikada pitao za dozvolu?

S kojim pravom oprašta kamen u glavu? Nije onaj u Potočarima gađao Vučića, on je nišanio premijera Srbije, i nije taj što je nišanio to uradio bez miga Alijinog malog mudžahedina. Bakir, kome je u amanet ostalo da sprovede babovu "Islamsku deklaraciju", zauzvrat je dobio crveni tepih, himnu lažne države bez reči i počasnu šetnju beogradskom Knez Mihailovom. Da, je l' te, vožd pokaže kako smo mi, eto, kulturni, i da među nama može da paradira svaki skot a da mu dlaka s glave ne zafali.

I, opet, hiljaditi put, u naše ime, bez pitanja i odobrenja, posrao se svima nama po glavama, opraštajući neoprostivo, ležući pod neoosmanlije kao da je Srbija harem, a ne država.

Za to vreme Nikola Malović bije tihu i upornu bitku na, kako kaže, jedinoj tački na kojoj Srbi izlaze na more. Nije mu lako, mada Herceg Novi nekako opstaje kao kameni beleg izvornog srpstva.

- Propao nam je Novi za ovih dvades' godina... A u Budvu napravili rizort, navalili turisti - jada se meštanka Tamara.

- Valjda što smo imali "pogrešnu vlast" doskora.

- Dobro, ali sačuvali ste srce i dušu grada, niste se predali turbo-folku i fast fudu - odgovaram.

- Zato i jesam ovde, a ne u budvanskom paklu od ringišpila i dreke iz turbo diskoteka.

Ona me gleda belo.

Nije lako, kažem, Nikoli Maloviću da opstane među svetom koji je sve gladniji i koji izbaci odušak jedino kad srpski sportisti pobeđuju. Bio sam ponosan gledajući te lepe, stasite, mlade ljude kako prkosno na tradicionalnim crnim pomorskim maramama nose izvezeni srpski grb, ili lobanju s ukrštenim gostima. Kako s prezirom gledaju braću koja su se predala montenegrinskoj sekti i, citiraću opet Nikolu, ali po sećanju - umesto svoje tradicije nazovidržavu počeli da prave na trulim, tuđim, odnekud iskopanim temeljima.

Pare i vlast su čudo, više su one među Srbljima pohare načinile nego Turci za petsto godina. Peraštani su, prema predanju, prodali silne brodove da bi od Osmanlija otkupili na prevaru otete žene i devojke, ostali su goli kao puževi izvađeni iz ljuštura. Ali su sačuvali budućnost i obraz.

Naš vožd, i ko ga izabra!, izbrisao je čast iz svog rečnika i svojih dela. Pare, pare, Evropa, Evropa, poješćemo mi, braćo, još govana i govana, šetaće nas se razni Bakiri i Rame posred časnog kneza jer je vođa odlučio da kao zalog svom ludilu stavi ceo narod.

Kameni kaštel i gnjecavi vođa svih Srba, zar tako nešto u isto vreme može da postoji? Vidi li samodržac tvrde i nepokolebljive najjužnije Srbe koji plivaju uz struju, čvrsti i ponosni, zar ne misli da bi trebalo da uči od njih, a ne od Blera i onog što ga narod prozva Guzati Seljak?

Zna li on s kakvim gnevom i prezirom ti čelični ljudi govore o njemu?

Dobar vetar, brate Maloviću, kotorski plemiću.

I ovo će, valjda, proći.

Nastavak na Vesti-online.com...