Izvor: Radio Televizija Vojvodine, 10.Jun.2009, 20:38   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Poslednje Srpkinje iz Đakovice

ĐAKOVICA - Četiri Srpkinje koje su tokom martovskog pogroma 2004. godine proterane iz Đakovice, vratile su se nedavno u obnovljeni konak još uvek potpuno razrušene đakovičke pravoslavne crkve Uspenje Presvete Bogorodice.

Poleksija Kastratović (73), Nadežda Isailović (80), Belka Mijović (80) i Vaska Perić (62), danas su jedine Srpkinje u Đakovici, metohijskom gradu u kojem je do 1999. godine živelo više hiljada Srba.

Povratnice ističu da su se vratile uz >> Pročitaj celu vest na sajtu Radio Televizija Vojvodine << svesrdnu pomoć vladike Teodosija i bratstva manastira Visoki Dečani, u kojem su bile smeštene nakon proterivanja.

Da se obnovi i crkva u Đakovici

Sve četiri kažu da su zadovoljne što su se vratile u svoj grad i da se nadaju da će još ove godine biti obnovljena i pravoslavna crkva u Đakovici.

Crkva, konaci i parohijski dom su razoreni i spaljeni marta 2004. Sada su konaci i parohijski dom obnovljeni, a oko porte je izgrađen novi ogradni zid.

Poleksija Kastratović u konaku pre rušenja 2004. godine

Povratnice, koje neprekidno čuva policija, nadaju se takođe da će se u grad vratiti i Srbi i Crnogorci koji su u izbeglištvu od 1999. godine.

Hristos u srcu

Kao i proteklih četrdeset godina , Poleksija Kastratović - Poljka i danas svakodnevno poziva na molitvu zvoneći u zvona stare pravoslavne crkve u Đakovici. Vršeći ovo, od Boga joj dato poslušanje ona čvrsto veruje da ne poziva samo na molitvo nego i smelo objavljuje da poslednjih šest pravoslavnih starica-hrišćanki u Đakovici još uvek živi i moli se Gospodu Hristu, noseći Ga u srcu.Uprkos gotovo beznadežnoj situaciji u kojoj se nalaze, ove starice nisu klonule duhom. Poljka je spiritus movens ove grupe i, uvek mirna i staložena, prepuna pouzdanja u Božiju zaštitu pomaže i drugima koje se bore da izdrže sav taj teret mržnje koji se oseti svuda oko njih.

Bez mogućnosti da izađu iz svog utočišta, starice su potpuno zavisile od italijanskih vojnika koji su sa njima vremenom izgradili veoma srdačne odnose. Starice, videći u vojnicima možda svoje sinove i unuke, cesto su im kuvale kafu, pravile poneki kolač. Zauzvrat, Italijani su staricama kupovali hranu.

"I ovaj pas, vidite..." pokazuje Poleksija "to je naš pas, Albanci ga poznaju i gađaju kamenjem kad izađe na ulicu. Drugi pas je italijanski, oni to znaju i nikad ga ne diraju". U ovom čudnom okruženju čak i psi stradaju.

Poleksija Kastratović, koja je u đakovičkoj crkvi živela 40 godina, kaže da monasi iz manastira Visoki Dečani stalno dolaze da ih obiđu, da donesu sve što im treba, da sa ocem Ilarionom obave bogosluženje i da pričeste povratnice. Kosovska policija danonoćno čuva ove četiri žene i svako ko dolazi obavezan je da pripadnicima policije, koji su smešteni u porti konaka, ostavi lična dokumenta.

Povratnice pričaju da im policija pomaže u svemu što im zatreba. Žao im je, međutim, što još nisu kročile "svojom", Srpskom ulicom, kaja je odmah iza obnovljenog zida.

"U toj ulici su bili naši preci i naše porodice i u njoj smo provele ceo svoj vek. Kada negde idemo i kada se vraćamo, kola ulaze u portu tako da ulicu vidimo samo iz automobila", priča Vaska Perić.

Smeće cele ulice u srpskoj kući

Nadežda Isailović navodi da je po dolasku išla kod gradonačelnika da se žali jer su komšije napravile smetlište u obnovljenoj kući njenog pokojnog brata, u kojoj je i ona ranije živela.

"Gradonačelniku sam rekla da je obnovljena kuća mog pokojnog brata ponovo provaljena i pokradena. Stanovnici cele ulice bacaju smeće u tu kuću koja je bila spaljena marta 2004. Iako je obećao da će doći da vidi šta je sa kućom, gradonačelnik nije došao", kaže Isailovićeva.

Ona napominje da je do 2004. godine u bratovljevoj kući živela pod zaštitom italijanskog Kfora koji je štitio i ostale Srpkinje koje su živele u obližnjoj crkvi u Srpskoj ulici.

"Zbog stalnih provokacija Albanaca mene su tada svakodnevno, tih tridesetak metara od kuće do crkve, pratili pripadnici Kfora", kaže Isailovićeva.

Belka Mijović, koja je takođe rođena u Srpskoj ulici u Đakovici, sa tugom napominje da je ostala sama, jer njeni rođaci više nisu među živima.

Pošto više nema nikoga odučila je da svoj deo porodične kuće u Đakovici zavešta manastiru Visoki Dečani.

Sve četiri žene ističu da im je jedna od najvećih želja da se u Đakovicu vrate i drugi Srbi i Crnogorci koji su u izbeglištvu od 1999, odnosno od dolaska međunarodnih mirovnih snaga na Kosovo i Metohiju.

Nastavak na Radio Televizija Vojvodine...