Izvor: Politika, 11.Mar.2009, 23:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja večera
„Mi smo kao zubari koji popravljaju zube ljudima koji, u većini, to ne žele! Zato nas većina ne voli. Shvatiće da radimo za njihovo dobro tek kada završimo lečenje. Do tada za njih su reforme zubarska stolica”
Ponedeljak, 10. mart 2003.
Za nekoliko dana biće održana prva redovna sednica parlamenta Državne zajednice Srbija i Crna Gora. Tim povodom Mićunović, budući predsednik te skupštine, priređuje u svom kabinetu radnu večeru kojoj prisustvuju Đinđić, >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << Đukanović, Vujanović, Svilanović i ja. Na dnevnom redu sednice je izbor Saveta ministara državne zajednice i večera je prilika da još jednom, ovaj put detaljno, razgovaramo o političkim ciljevima te vlade, o mehanizmima za ostvarivanje tih ciljeva i o kadrovskim rešenjima na, kako se kaže, nižim nivoima. Već je poznat ministarski sastav: Svilanović ostaje ministar inostranih poslova, a ja preuzimam Ministarstvo odbrane.
Zoran je sa longetom i štakama zbog neobične povrede noge koja ga muči već nedeljama. Na početku razgovora Crnogorci, Goran i Mićun se interesuju za detalje istrage oko, kako smo tada govorili „incidenta kod hale Limes”. Pitaju da li je preduzeto sve da se ne ponovi neka slična situacija. Zoran ponavlja odgovor koji je pre nekoliko dana, na isto pitanje, rekao meni:
„Valjda su nešto preduzeli. Ali Srbija je to" Pre neko veče su mi u poseti bili sestra i zet. Oko ponoći su pošli kući, ali nisu mogli da izađu iz dvorišta jer se momak koji stražari i otvara kapiju uspavao! Morali smo da zovemo njegovu komandu da ga probude preko voki-tokija jer je kabina u kojoj bi trebalo da je budan zvučno izolovana i nemoguće ga je probuditi iz dvorišta"”
Prisutni za stolom ne mogu da veruju šta čuju. Zoran prelazi na druge, kako kaže, važnije teme. Detaljno i dugo analiziramo situaciju u svetu, regionu, državi. Definišu se aktivnosti nove vlade u 2003, principi spoljne politike, kadrovska rešenja u diplomatiji.
Pratim razgovor, ali su mi misli opsednute onim što će se dešavati sledeće sedmice. U ponedeljak preuzimam Vojsku SCG što je jedan od uslova za uspešnost akcije koja sledi krajem te nedelje. Naime, u isto vreme dok mi večeramo u Saveznoj skupštini, u jednoj srednjoevropskoj državi zaštićeni svedok potpisuje svoj iskaz pred specijalnim tužiocem za organizovani kriminal, što je pravni osnov za početak hapšenja pripadnika takozvanog zemunskog klana. Pored Zorana i mene to zna još samo nekoliko ljudi u Srbiji. Razmišljam o tome da će sledeća nedelja biti istorijska po mnogo čemu, ali pre svega zbog toga što će tada biti započeta odsudna, pobednička bitka sa organizovanim kriminalom u našoj zemlji. To će biti čišćenje najopasnijeg dela Miloševićeve deponije.
To je prva faza ostvarivanja ranije utvrđenog plana za 2003. godinu. Pred kraj prošle godine, decembra 2002, imao sam duži razgovor sa Zoranom. Uobičajenom preciznošću, jasno je analizirao probleme i definisao rešenja:
„Naš osnovni problem je to što većina građana ima ogromna očekivanja i skromnu svest o potrebi za promenama. Oni su za reforme, ali da ih one ne dotiču. Znači, reforme da, ali ne u mom preduzeću, u mojoj ulici, u mojoj kući" Mi smo kao zubari koji popravljaju zube ljudima koji, u većini, to ne žele! Zato nas većina ne voli. Shvatiće da radimo za njihovo dobro tek kada završimo lečenje. Do tada za njih su reforme zubarska stolica. Zato moramo da iskoristimo 2003. godinu, jer je ona poslednja u kojoj možemo da završimo prvu fazu tranzicije. Izgubićemo sledeće izbore, kao i svaka reformska vlada. Što si dosledniji u reformama, toliko su ti manje šanse da te ponovo izaberu na prvim sledećim izborima. Zato sledeće godine dodajemo gas, ubrzavamo procese. Moramo da sklonimo četiri najveće prepreke sa puta ka Evropi: organizovani kriminal, Hag, Kosovo i odnose sa Crnom Gorom. Ti si još uvek mlad, ali ja ću teško ponovo dobiti priliku da učestvujem u realizaciji naše misije. Zato u 2003. gas do daske! Bez obzira na prepreke koje nam stvaraju opozicija i „koalicioni partneri”, bez obzira na ravnodušnost stranaca, bez obzira na opasnosti – punom brzinom napred!”
Naravno da nije morao da me ubeđuje u to da je takav plan jedino rešenje za narednu godinu. Upadicu o starosti i nepostojanju sledećih prilika shvatio sam kao šalu. Nastavili smo razgovor o detaljima. Analizirali planove, komentarisali pojave, skenirali pojedince iz našeg okruženja, njihove mane i sposobnosti i mogućnost da pomognu ili odmognu u onome što nas očekuje u narednoj godini. Zoran je još nekoliko puta izgovarao varijacije na temu „poslednja šansa i sad ili nikad”. Bio sam ubeđen da je to bilo naglašavanje odlučnosti, a ne slutnja, predosećaj"
Daleko iza ponoći završavamo večeru čašicom konjaka i opuštenim razgovorom u salonu Mićunovog kabineta. Spremamo se da pođemo, ulaze konobarice da raspreme sto, momci iz obezbeđenja pomažu Zoranu da ustane iz fotelje. Ustaje uz tako bolnu grimasu da jedna od konobarica prevazilazi strah i poštovanje i pita ga da li ga noga puno boli i koliko će to da traje?
„Ma, boli, ali trpim”, odgovara Zoran. „Čitao sam skoro da je Kenedi još od rane mladosti imao bolove u kičmi i da je dvadeset godina živeo sa tim. Ako je on mogao dvadeset godina da trpi bolove i živi sa tim mogu valjda i ja, dvadesetak dana"”
Te večeri sam poslednji put video Zorana.
Zoran Živković
--------------------------------------------------------------------------
Sećanje na Đinđića
Povodom šeste godine od smrti Zorana Đinđića, trojica njegovih bliskih saradnika – Zoran Živković, Goran Vesić i Siniša Nikolić – opisali su u autorskim tekstovima nekoliko situacija, događaja, razmišljanja i razgovora koje su vodili sa Đinđićem tokom bezmalo punih petnaest godina, od 1989. kad se on aktivno uključio u stranački život. Tada je sa još 12 intelektualaca inicirao obnavljanje Demokratske stranke, a na Skupštini DS 1990. bio je jedan od osnivača. Za predsednika Izvršnog odbora izabran je 1990, a 1994. postaje predsednik DS. Bio je poslanik u sva tri saziva srpskog parlamenta i Veću republika Skupštine SRJ.
Za gradonačelnika Beograda izabran je 21. februara 1997. godine, ispred koalicije „Zajedno”. Đinđić je u junu 2000. preuzeo funkciju koordinatora u Savezu za promene, a zatim je postao i šef centralnog izbornog štaba i koordinator kampanje DOS-a za izbore koji su održani 24. septembra 2000.
Za premijera Srbije izabran je 25. januara 2001. nakon pobede DOS-a na izborima u decembru 2000.
Đinđić je rođen 1. avgusta 1952. u Bosanskom Šamcu. Gimnaziju je završio u Beogradu 1970. Diplomirao je filozofiju na Filozofskom fakultetu u Beogradu, a pet godina kasnije doktorirao je na Univerzitetu u Konstancu. Bio je viši naučni saradnik u Institutu za filozofiju i društvenu teoriju u Beogradu i profesor na Filozofskom fakultetu u Novom Sadu.
Objavio je knjige „Subjektivnost i nasilje”, „Jesen dijalektike”, „Jugoslavija kao nedovršena država” i „Srbija ni na Istoku ni na Zapadu”.
Američki nedeljnik „Tajm” uvrstio ga je 1999. među 14 vodećih evropskih političara trećeg milenijuma. Dobitnik je nemačke nagrade „Bambi” za 2000. u oblasti politike. Đinđić je 2002. u Pragu primio nagradu Fondacije „Polak” za doprinos razvoju demokratije u Srbiji.
Ubijen je u atentatu 12. marta 2003. godine.
Iza sebe je ostavio suprugu Ružicu, kćerku Jovanu i sina Luku.
[objavljeno: 12/03/2009]
