Izvor: RTS, 14.Okt.2012, 12:41 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja srpska porodica u Uroševcu
Zoran Maksimović i Zorica Kostić su jedini srpski bračni par, a njihova ćerka Anastasija jedino srpsko dete u Uroševcu. Šestogodišnja devojčica u komšuliku ima drugaricu iz albanske zajednice.
U kosovskim gradovima južno od Mitrovice živi mali broj Srba. Posle rata većina Srba je bila primorana da napusti gradove, a oni koji su ostali u njima, žive usamljeno i u izolaciji. Takav je primer porodice Maksimović u Uroševcu. Oni su jedina srpska familija u tom gradu. >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS <<
Zoran Maksimović i Zorica Kostić su jedini srpski bračni par, a njihova ćerka Anastasija jedino srpsko dete u Uroševcu. Šestogodišnja Anastasija u komšuliku ima drugaricu iz albanske zajednice.
Zorica kaže da se njena ćerka Anastasija priča sa drugaricom na albanskom jeziku.
U Uroševcu nema škole na srpskom, a ona je stigla je za predškolsku nastavu. Škola joj je u selu Parteš kod Gnjilana, 20 kilometara od Uroševca.
Zoran, Zorica i Anastasija žive u jednoj sobi, koja sa kupatilom ima 16 kvadrata. No ni taj objekat nije na njihovoj zemlji. Zoran je u opštini Uroševac iz sistema Vlade Srbije dobio otkaz nakon dva meseca rada. Kaže da je bio primoran da se zaposli u opštini koja radi po kosovskom sistemu.
"Znači imaju jednog Srbina koji predstavlja srpski narod ovde i zbog toga me i drže. Sutra da im nisam potreban, meni će reći, nisi potreban i gotovo. Ja sam na ulici", kaže Zoran Maksimović.
U Uroševcu je obnovljena pravoslavna crkva Svetog Uroša. Srbi se u njoj okupljaju jednom godišnje. Zoran tada sa porodicom ode do crkve, a ostali deo godine njemu i njegovim ukućanima prolazi u izolaciji.
Zoran Maksimović kaže da se oseća kao osuđenik u zatvoru. "On se pomiri, gotovo je, tu je. Osuđen si tako i nemaš kud. Tako sam I ja. Znači osuđen sam ovde", kaže Zoran.
Tročlanoj porodici iz Uroševca najbliži Srbi su povratnici u selu Talinovac. I među njima Anastasija je jedino dete.
