Izvor: Politika, 26.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja kolonija u Evropi
Ako je govor mržnje reći da EU ima podređen, skoro vazalski odnos prema SAD – a da to jeste govor mržnje smatra Helsinški odbor za ljudska prava – kako u Srbiji zapravo treba pisati o kosovskom problemu, albanskoj zajednici, odnosu Srbije prema EU i SAD, srpskom društvu, a da njen autor ne bude etiketiran kao neko ko raspiruje mržnju? Odgovor na to pitanje pokušali smo da pronađemo na sajtu Inicijative mladih za ljudska prava. Razlog zbog kojeg smo odabrali baš tu nevladinu >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << organizaciju jeste to što se i ona, kao i Helsinški odbor za ljudska prava, između ostalog, bavi i problemom govora mržnje u Srbiji. Ova nevladina organizacija razmatra i pitanja kao što su evrointegracije, bavi se mobilisanjem „demokratski orijentisanih” mladih ljudi uoči predsedničkih izbora, pa se bavi i problemom Kosova.
Na sajtu Inicijative mladih, pored ostalih, nalazi se i tekst „Pravda za Kosovo – šansa za Srbiju”, čiji su autori Andrej Nosov, inače osnivač i predsednik ove organizacije, i Dragan Popović, „koordinator programa međunarodne pravde”. Osim na sajtu, ovaj tekst u prevodu na engleski kruži Internetom u obliku cirkularnog pisma, a kao predmet poruke navodi se „Komentar Druge Srbije o Kosovu”.
U tekstu, koji je za povod imao prošlonedeljni protest i nasilje na beogradskim ulicama, kaže se da Druga Srbija – ukoliko Nosov i Popović jesu njeni reprezenti – smatra da Beograd treba da prizna nezavisnost Kosova: „Srbija je dužna da prizna republiku Kosovo. Da pruži ruku tamošnjim legalno izabranim predstavnicima, da im pomogne da uspostave savremeno, demokratsko društvo. Ne zato što smo napredniji ili kulturniji, već zato što bar toliko dugujemo kosovskom društvu”.
Poluistine kao oblik informisanja, odnosno propagande, u Srbiji je patentirala televizija pod kontrolom Slobodana Miloševića, posebno u periodu od 1990. do 1992. Pod poluistinama se podrazumeva iznošenje jednog dela informacije o nekom događaju ili činjenici, i taj deo je uvek istinit, dok se drugi deo informacije prećutkuje ili je lažan kako bi se izbegla mogućnost da čitalac ili slušalac zaključi nešto drugo od onoga što želi autor teksta. I to je metod kojim se najčešće služe autori u tekstu.
Navedimo jedan jednostavniji primer iz teksta: „Godinu dana nakon Titove smrti JNA „zavodi red” na ulicama Prištine, Peći, Prizrena... Broj mrtvih Albanaca nikada nije objavljen. Na kraju, 1989. godine „olako obećana brzina” potpuno zauzima mesto legitimne politike. Tenkovima se poništava kosovski suverenitet, zavodi se vanredno stanje i uspostavlja sistem vrlo sličan aparthejdu.”
Nedostaje nekoliko informacija: na primer, zašto je JNA intervenisala, kada je to Kosovo imalo suverenitet, šta se dogodilo 1989. godine, u čemu se sastoji aparthejd. Ali je zato jasno šta se implicira: Srbi su okupirali Kosovo, a Albanci pretvoreni u nižu rasu. Ceo tekst, zapravo, sastoji se od nabrajanja srpskih „grehova” prema Albancima, što u sadašnjosti, što u prošlosti. I to se nekako čudno podudara s nastojanjem Zapada da ubedi kako Srbi nemaju „moralno pravo” na Kosovo. Razlika je u tome što Nosov i Popović kažu da Srbija zapravo ne želi da vlada Kosovom, već želi da vlada Albancima. A Srbija je kriva i dužna prema Albancima otkako je Kosovo deo Srbije.
Autori, govoreći o Kosovu, kažu: „Poslednja kolonija u Evropi dobila je svoju nezavisnost 17. februara 2008. godine. Od 1912. godine, Kosovom se upravljalo sabljom i čizmom. Nikada ljudi koji tamo žive ni za šta nisu pitani. Još od okupacije nametnuta im je vojna vlast. U to vreme, proglašeni su za narod nezreo za demokratiju.”
Pošto su zaključili da je već u godinama uoči Prvog i Drugog svetskog rata stvorena ideja o „humanom preseljenju” stanovništva, autori zaključuju: „Humano preseljenje” postaće zvanična politika koja će kao krajnji rezultat proizvesti Republiku Srpsku. Zato je danas moguće da se govori o teritoriji, ali ne i o ljudima, da se zaklinje u Kosovo, ali da se ne daju penzije Albancima, da se čitava populacija izbaci iz biračkih spiskova ili iz podele besplatnih akcija”.
Autori kažu da se posle Drugog svetskog rata nastavio „kontinuitet kolonijalne vladavine”, a iako je „nekadašnjim kolonistima” (to jest Srbima) „zabranjen povratak na Kosovo, ubrzo su došli novi” (kolonisti, valjda Srbi?).
Autori su iscrpno naveli šta je sve Srbija učinila i nije učinila povodom zločina nad Albancima 1999. godine. Ali pripadnici albanske zajednice ne čine zločine: nisu ih, po autorima, uopšte činili od 1912. do 1999. godine; nikad nisu koristili oružje da bi ostvarili svoje ciljeve; nikad nisu nastojali silom da zaokruže svoje etničke prostore; jok, fin svet, možda ako im se jednom tako nešto omaklo. Ali ni taj jedan se u tekstu ne spominje.
Potpisnik ovih redova nema nikakvih problema sa pravom Nosova i Popovića, pa i Druge Srbije, da kažu da se zalažu za priznanje Kosova. I niko ne bi trebalo da ih ima. Što ne znači, naravno, da je bilo ko dužan da se istovremeno saglasi sa njihovim stavom o secesiji. Niti je bilo ko dužan da se saglasi sa falsifikatima, demagogijom i poluistinama kojima se dokazuje zašto Kosovo treba da bude nezavisno. Pa makar to bilo poželjan oblik informisanja i makar se to zvalo govor ljubavi.
-----------------------------------------------------------
Najbolje od najboljeg
„Ljudi koji su direktno odgovorni zato što je Srbija zauvek izgubila pravo da upravlja životima Kosovara, danas odlučuju o našoj sudbini. Oni svoju grešku neće priznati. Umesto toga, pokušavaju da međunarodno pravo skroje po sopstvenim snovima. Da ga pretvore u okamenjenu ljušturu koja ne može da se prilagodi novim situacijama.”
„Odluka sveta (bar onog boljeg dela) da prizna Kosovo, Srbija ne sme da shvati kao kaznu. To nije kazna, to je prilika.”
„Legitimno i legalno, demokratski i slobodni deo sveta procenio je da ne možemo zauvek terorisati svoje stanovništvo. Možda to još uvek može Rusija ili Kina, ali i to će vreme proći. Pa će i ljudi u Čečeniji ili Tibetu dobiti zasluženo mesto u zajednici slobodnih naroda.”
„Na kraju, 1989. godine „olako obećana brzina” potpuno zauzima mesto legitimne politike. Tenkovima se poništava kosovski suverenitet, zavodi se vanredno stanje i uspostavlja sistem vrlo sličan aparthejdu.”
„Mnogi, danas bogati ljudi, svoj porodični imetak duguju zlatu otetom od kosovskih Albanaca”.
-----------------------------------------------------------
Poltovi drugarići
Inicijativa mladih za ljudska prava je nevladina organizacija osnovana 2003. godine. Osim u Beogradu, ova organizacija kancelarije ima u Prištini, Podgorici i Sarajevu, a tri lokalne kancelarije u Kragujevcu, Nišu i Novom Sadu. Na sajtu ove nevladine organizacije navodi se da je njen cilj da pospeši učešće mladih „u demokratizaciji društva i jačanju vladavine prava kroz proces suočavanja sa prošlošćui uspostavljanju novih progresivnih veza u postkonfliktnom regionu bivše Jugoslavije”. Inicijativa mladih na svom sajtu izveštava i o kršenjima ljudskih prava, a i uredno evidentira sve tekstove za koje smatra da predstavljaju govor mržnje i podnosi tužbe protiv njihovih autora. Javnost je o YIHR (kako glasi skraćenica ove organizacijeprema engleskom nazivu Youth Initiative for Human Right) nešto više čula maja prošle godine, kada su članovi u oko 30 srpskih gradova izlepili plakate koji su pozivali na hapšenje Ratka Mladića („Vidim!Znam! Tražim – Mladića u Hag!” i „Naše godine nisu za gubljenje – Mladića u Hag!”). Jedan od svojih prvih javnih nastupa bivši američki ambasador Majkl Polt je imao na tribini ove organizacije.
R. Stanić
[objavljeno: 27/02/2008]
