Izvor: S media, 21.Jul.2012, 23:11 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poslednja ispovest Gavrila Principa
Psihijatar dr Martin Papenhajm bio je jedini čovek iz spoljnjeg sveta kome je 1916. dozvoljeno da uđe u tvrđavu kazamat Terezijenštat i razgovara s atentatorom na austrijskog prestolonaslednika Franca Ferdinanda, Gavrilom Principom.
Tri dana uoči razgovora s lekarom Gavrilo Princip skinut je sa zida tamnice sa koga je doslovno visio kao na raspeću, jer su mu ruke bile u visoko učvršćenim okovima, piše list “Novosti”.
Zaboravljene zabeleške dr Papenhajma >> Pročitaj celu vest na sajtu S media << poslednja su zabeležena ispovest mladića koji je verovao da će pucnji na Vidovdan 1914. pokrenuti revoluciju među svim porobljenim Slovenima.
“Princip je odavao utisak fanatika i karakternog čoveka”, zabeležio je dr Papenhajm.
“Ljubav prema svom narodu pokazivao je u svakoj prilici. Bio je inteligentan čovek, duševno zdrav. Žalio se se što u zatvoru ne može ni sa kim da govori. Vesti o golgoti srpskog naroda na njega su porazno delovale. Tešio se da bi do svetskog rata došlo i bez njegovog atentata. Nikada nikog nije optuživao. Govorio je da je atentat bio njegova zamisao u koju je uvukao sve svoje drugove. Uvek sam imao utisak da govori istinu. Princip je istorijska ličnost i zadovoljan sam jer sam razgovarao s njim”, napisao je Papenhajm.
On je utvrdio da je Princip odmalena bio usamljenik, ćutljivi idealista, koji je živeo u svetu knjiga i velikih ideja o slobodi. On kaže da je Princip najviše patio zbog toga što nema šta da čita.
“Noću spava po četiri sata. Kaže da uvek sanja”, stoji u doktorovim spisima.
Principove rečenice, koje je beležio psihijatar, bile su kratke i iskidane, baš kao i njegovo telo koje je razjedala tuberkuloza i žive rane na grudima i ruci, od prebijanja i mučenja.
“Rane su se pogoršale, mnogo gnoje, on bedno izgleda. Pokušao je da se ubije, ali nije uspeo jer je bio isuviše slab”, zapisao je dr Papenhajm.
Utamničenom Principu bile su uskraćene sve informacije iz spoljnog sveta, naročito zbog poraza koje je Austrija trpela 1914-1915. godine na srpskom frontu. Prve vesti dobio je tek kad je Srbija okupirana, a njih oseća kao najteže mučenje.
Ispovest pred smrt
Devetnaestogodišnji Princip je u vreme razgovora sa dr Papanhajmom već bio u bunilu od strašnih bolova i ispovedao se lekaru svestan da neće dugo živeti. Govorio je s velikom ljubavlju i poštovanjem o porodici u Grahovu, mirnim i vrednim ljudima, koje nikad nije opterećivao svojim političkim idejama. U tamnici se s tugom setio i neostvarene đačke ljubavi.
“Upoznao sam je u četvrtom razredu gimnazije, ali to je bila idealistička ljubav, nikad je nisam ni poljubio” sećao se Princip, napominjući da njegov ljubav nikad nije prestala.
Zbog čega je Princip napustio Sarajevo
Sudbonosne 1911. godine on u Sarajevu učestvuje u demonstracijama, zbog čega postaje nepoželjan u školi. Čitao je mnogo socijalističke, anarhističke i nacionalističke spise, bio je u prvom redu učenika i profesori su se rđavo ponašali prema njumu. Napustio je školu u Sarajevu i otišao u Beograd ne javljajući se nikome.
Otac i stariji brat u početku nisu želeli da mu šalju novac za školovanje u Srbiji, ali su kasnije popustili pred njegovim molbama. Uoči Prvog balkanskog rata 1912. on se uputio ka Prokuplju, gde se nalazio regrutni centar četnika, koji su mislili da je slab i odbili su ga. To Princip nikad nije preboleo.
U Beogradu se družio sa sličnim mladim strastvenim Srbima iz Austrije, od nacionalista do anarhista, koji su sanjali o revoluciji. Mladalački Principov ideal bilo je jedinstvo jugoslovenskih naroda, Srba, Hrvata i Slovenaca u sopstvenoj državi, republici.
Atentat na prestolonaslednika
U razgovoru s dr Papenhajmom on priznaje da je 1913. želeo da izvede atentat na austrijskog guvernera Bosne, generala Oskara Poćoreka, ali da ga je osujetio odlazak u bolnicu.
“Mislio sam da se atentatima skreće pažnja inteligenciji, da najpre među inteligentnim ljudima treba stvoriti raspoloženje za revoluciju i oslobođenje, a tek posle među masama” priznao je Princip.
Kad je u martu 1914. osamnaestogodišnjak čuo da austrijski prestolonaslednik dolazi u Sarajevo, ponovo je počela da ga opseda grozničava ideja o atentatu.
“Mislio sam da će izbiti revolucija ako Austrija zapadne u težak položaj. Nisam želeo da postanem heroj, hteo sam samo da umrem za svoju ideju”, pričao je Princip.
Ispovest dr Papenhajmu prekinulo je Principovo zdravstveno stanje. Gnojnu nelečenu ranu na ruci zahvatila je sepsa, a Beč nije slao odobrenje za amputaciju. Kad je odobrenje za operaciju najzad stiglo, lečenje se pretvorilo u agoniju koja je trajala do aprila 1918. godine. Kad je umro, Princip je imao je samo oko 40 kilograma.
(Novosti)
Foto: YouTube
