Izvor: Večernje novosti, 13.Sep.2012, 23:32 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Posledice požara: Pustinja na 10.000 hektara!
DESET hiljada hektara srpskih šuma je u avgustovskim požarima pretvoreno u prah i pepeo, doslovno u pustinju koja će se veoma teško i sporo oporavljati, upozoravaju stručnjaci za šumarstvo. Nekadašnje mirisne planinske šume sada su zgarišta kiselog zadaha na kojima štrče samo crni stubovi ugljenisanih stabala i vlada jeziva tišina. Na deset hiljada hektara Srbije više nema uslova za opstanak ijednog živog bića, ali životni lanac je potpuno poremećen na mnogo širem prostoru. - Šume >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << su jedan od najsloženijih i najblagotvornijih ekosistema na planeti, rezervoari biodiverziteta, dom za mnoge biljne i životinjske vrste - kaže dr Saša Orlović, direktor Uprave za šume u Ministarstvu poljoprivrede, šumarstva i vodoprivrede. - Posle požara od svih blagotvornih uticaja šume ne ostaje nijedan, jer vatra uništava biodiverzitet na zemlji, ali i ispod i iznad tla. Menja se mikroklima na prostoru oko požarišta, teško se narušava vodni sistem u zemljištu.GORI I EKONOMIJA STRUČNJACI “Srbijašuma” ističu da se uništavanje šumskog zemljišta direktno odražava na ljude, ne samo zdravstveno, već i ekonomski. - Svaki deseti građanin Srbije neposredno ili posredno je vezan za oblast šumarstva i živi od njega - kaže dr Aleksić. - S druge strane, više od 95 odsto požara izazivaju isti ti ljudi. Ove godine je samo jedan požar izbio zbog udara groma, a sve ostale je uzrokovala ljudska nepažnja, nemar, ali i namera. Sagovornik “Novosti” naglašava da je i najmanji šumarak dragocena fabrika za proizvodnju kiseonika, a istovremeno prečistač vazduha od ugljen-dioksida, prepreka za eroziju i bujice. - Drveće korenjem vezuje zemljište i sprečava eroziju, ali istovremeno i zadržava vlagu, što šume čini rezervoarima vode - kaže dr Orlović. - S druge strane šumska prostirka - opalo lišće i četine - proceđuju i usporavaju vodu i ne dozvoljavaju da se pretvori u bujicu koja odnosi cele komade zemljišta. Najveća opasnost od erozije preti brdsko-planinskim krajevima, na kakvima su se desili najveći požari. Naš sagovornik naglašava da Ministarstvo poljoprivrede godišnje besplatno podeli oko četiri miliona sadnica za redovno pošumljavanje, ali da će ove godine biti potrebno mnogo više. - Srbiji, prema prostornom planu, nedostaje još 900.000 hektara novih šuma, a ne možemo da stignemo da obnovimo ni one koje požari unište - kaže dr Orlović. - Sanacije požarišta traju tri godine, prvo se uklanja izgoreli materijal, pa se analiziraju promene u zemljištu, a s druge strane se sakuplja seme i proizvode sadnice. Posle ovih požara biće nam potrebno novih 15 do 16 miliona sadnica radi dodatnog pošumljavanja.PRETI EKOLOŠKA KATASTROFA SRBIJA je pre samo dva veka bila poznata kao zemlja pod bujnim i lepim šumama, od kojih nije mnogo ostalo. - Najveći deo centralne Srbije, čak 85 odsto, bio je pod šumom 1801. godine, a već 1903. je šuma pokrivala samo trećinu te teritorije. Razlog je bilo nekontrolisano krčenje zbog poljoprivrednog zemljišta, a prava ekološka katastrofa nastupila je posle Drugog svetskog rata kad je pod šumom ostalo manje od 20 odsto teritorije. Drvo se seklo nemilice, jer je oko 50 odsto obnove zemlje plaćeno šumom. Tek sad su se šume vratile na 30 odsto teritorije, ali ako nastavimo da ih palimo ponovo ćemo izazvati ekološku katastrofu - upozorava dr Aleksić. U Javnom preduzeću “Srbijašume” navode da uklanjanje drveta oštećenog u požaru košta 15 do 20 evra po kubnom metru ugaraka, a pošumljavanje s negom i zaštitom sadnica čak 2.000 evra po hektaru. Obnavljanje šume traje od 50 do 160 godina, zavisno od vrste drveta. - Od 400 pozitivnih funkcija šume posle požara ne ostaje nijedna, a ni sama požarišta nisu bezopasna - kaže dr Predrag Aleksić, izvršni direktor “Srbijašuma”. - Zgarišta su žive rane u osetljivom šumskom tkivu koje prete izazivanjem bolesti koje mogu da pokose i stabla koja su spasena od vatre. Čak i da imamo dovoljno novca, tehnike i pogodnu klimu, današnji šumari ne mogu da dožive i vide obnovljene šume koje su sada izgorele. Ovaj stručnjak ističe da se posle požara izuzetno pogoršava hemijski sastav tla i da se na njemu život teško obnavlja, a pošto nema drveća vlaga se ne zadržava i sadnice se često suše. Bez drveća nema zaštite od vetrova, koji raznose pepeo na velike daljine povećavajući ionako veliko zagađenje. - Ukratko, posle požara se menja cela mikroklima jednog područja - kaže dr Aleksić. - Direktne štete koje podrazumevaju gubitak drvne mase, troškove gašenja i pošumljavanja su ogromne, ali predstavljaju samo deo pet do deset odsto dugoročne ekološke štete. Nažalost, ljudsko neznanje, nemar, a ponekad i namera su najčešće uzrok ovakvih katatsrofa. Naš sagovornik objašnjava da postoje tri vrste požara: podzemni - karakteristični za kraške predele - u kojima se plamen prenosi kroz šupljine u tlu i sagoreva korenje drveta, prizemni - kod kojih se ugljeniše šumski pokrivač i oštećuje donji deo stabala i visoki požari u crnogoričnim šumama koji cela stabla pretvaraju u buktinje: - Visoki požari su nam uništili najlepše zimzelene šume, koje su najpodložnije gorenju. Prizemni požari, podmukliji od visokih, u listopadnim šumama su napravili istu pustinju. Plodna šumska stelja je uništena, u njoj nema više ni bubice. Sva nagorela stabla sada moraju da se seku jer su podložna truljenju i bolestima koje se šire na zdravo drveće. Životni lanac se na ranama od požara potpuno prekida, jer bez biljaka nema ni životinja.
Nastavak na Večernje novosti...
