Izvor: Večernje novosti, 28.Feb.2015, 20:21   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Posle škole časovi samoće

NAMEŠTEN krevet, natkasna pored uzglavlja, do nje dva džaka puna drva za ogrev. Mala peć, ispod prozora sto i stolica, dvokrilna komodica sa staklenim vratima u kojoj su složene knjige i odeća. Na komodi stari televizor i na podu crveni ćilim. Ovo je stari sobičak u Brodarevu, u kom podstanarski život živi - dete! Dvanaestogodišnja Jelena Avramović iz Gornjih Stranjana na Jadovniku. Zatičemo je kod šporeta. Tek je stigla iz škole, a soba hladna. Ručicama, još crvenim od hladnoće, >> Pročitaj celu vest na sajtu Večernje novosti << vešto potpaljuje vatru. Malo luča, kaže, lako zapali sitnu smrčevinu, a ona tanje bukove cepanice. Posle, veli, vatru lako održava. - Kao i prošle godine, drva mi je pripremio tata - otkriva Jelena. - Ovde stanujem već dve godine. Tako mora. Da bih se školovala. Prva četiri razreda završila sam u Osnovnoj školi “Đaci pešaci” u Gornjim Stranjanima. Iz zaseoka Šćepanice, do škole sam svaki dan pešačila oko sedam kilometara sa tatom Blažom, koji je u toj školi poslužitelj. Ustajali smo oko šest sati, popili čaj, doručkovali i - put pod noge. Pošto sam prva dva razreda bila jedini đak u školi, te dve godine školovanja provela sam sa učiteljicom Azrom i tatom. U trećem razredu pridružio mi se brat Goran. Sad je on gore jedini đak. Kad se dogodine ovde pridruži meni, škola “Đaci pešaci” će se zatvoriti. Dok ovo priča u sobičku koji više liči na filmsku scenografiju iz davne prošlosti, shvatamo da je samoća Jelenina pratilja. Ni njen osmeh, ni vedar pogled ne mogu da izbrišu sliku odrastanja i školovanja devojčice na padinama Jadovnika. Setismo se reči jednog velikog pisca da “čovek ne treba da bude sam čak ni u raju”. A Jelena je dete! Ko je dočekuje posle škole? Kome svakodnevno “polaže račune” o ocenama i priča o školskim dogodovštinama? Sa kim deli radost i tugu? Šta će ako se razboli, ako noću dobije temperaturu? - Nije bilo izbora - prekida Jelena naše misli kao da je shvatila kuda su nas “odvukle”. - Da sam imala rodbine ovde u Brodarevu, sigurno bih stanovala kod njih. Ovako, roditelji stan plaćaju 30 evra, ali, srećom, gazde su dobri ljudi. Ovde sam od ponedeljka do petka. Poslednjeg radnog dana, tata dovodi Gorana na časove engleskog u Brodarevo, pa posle svi zajedno idemo kući. Ponedeljkom ujutru tata me doveze. I tako dok traje školska godina. Mnogo ozbiljnija od vršnjaka u gradovima, Jelena tako i govori. Objašnjava nam da joj mleko i deo hrane za ručak upakuje mama, a doručak i večeru kupuje. Uglavnom kifle, pite, bureke. Školske drugarice su joj, kaže, svratile samo jednom, kada su čule da živi sama. Ali, nisu se dugo zadržale. U ovom sobičku ima samo televizor, ali toliko star da jedva “hvata” i stanice sa nacionalnom frekvencijom. Nema računar ni tablet, pa zato ni “Fejsbuk” - glavnu zanimaciju njenih vršnjaka.JEDINI NAČIN - MOJA Jelena deli sudbinu ovo malo preostalih đaka pešaka u selima Raške oblasti - kaže Blažo Avramović, Jelenin otac. - U tim selima ostale su još četvorogodišnje osnovne škole sa najviše tri-četiri đaka koji svakodnevno pešače do škole. Kada dođe vreme za peti razred, školovanje nastavljaju u najbližem gradu. Ako tamo ima rodbine, dobro je, jer deca obično žive kod njih i nisu sama. Ako nema, onda su podstanari kao moja Jelena. Drugačije ne može, mi smo vezani za selo, živimo od poljoprivrede, ali sve ćemo istrpeti samo da se deca iškoluju. - Društvo imam samo u školi, a ovde sam uglavnom sama. Posle škole učim, pišem domaće, čitam lektiru i druge knjige. Televiziju gledam obično pre spavanja, dok mi se baš dobro ne pridrema. A ponekad legnem, zatvorim oči i samo maštam - kaže na kraju Jelena. VOLI ISTORIJU - NA polugođu sam bila vrlo dobra. Potrudiću se da popravim dve ocene da bih na kraju šestog razreda bila odlična. Moram imati što bolji prosek da bih upisala srednju školu za koju se budem odlučila. Sada najviše volim istoriju i da učim o Nemanjićima, kao i svi mi iz mileševskog kraja - priča Jelena.

Nastavak na Večernje novosti...