Izvor: B92, 12.Mar.2010, 17:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruka u boci sa manastirčeta
Svi koji su bili u Caribrodu, a nisu bili na manastirčetu, kao da ga nisu ni posetili, često kažu Caribrođani. Ali šta je manastirče i kakva se to lepota krije u njemu?
Na prvi deo pitanja je lako odgovoriti. Manastirčeto je zapravo manastir Svetog Dimitra udeljen svega dva kilometra severoistočno od centra grada. Podignut je 1870. godine i u vreme nastanaka verovatno je imao i sabornu ulogu za deo varoši koja se zove Ćuj petl. Sem toga bio je i škola jer je tu Goga Stamenov >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 << Šušejin obučavao decu azbuci, rukodeliju, veroučenju, računu i muzici.
Još ga je lakše opisati. To je nevelika jednobrodna građevina, duga petnaest i široka deset koraka, sa konakom ili mađarenicom u kojoj su nekada boravile kaluđerice. Smešteno je uz zapadnu stranu Bučumeta na stotinak koraka ispod gradine iz kasne antike, koju zovu Kale. Preko puta njega je šumovita Mrtvina.
Krase ga veliki borovi iz vremena kada je nastalo, a deminutiv kao ime je posledica njegovih malih dimenzija. Ostalo je lepo, ali ne toliko da bi ga Caribrođani stavljali toliko ispred znamenitosti koje, koliko-toliko taj grad ima.
Biće da je „gvint" u nečem drugom, što vremenima koja su za nama daje lepotu koju objektivno nisu imala. U događajima koji se pamte, u zbivanjima koja su se na manastirčetu odvijala i koja su mnogo više imala veze sa svakodnevnim nego sa onostranim svetom.
Zapravo manastirčeto je postalo mesto hedonizma, gde se i pred božijim očima u svakojakim vremenima uživalo u malim stvarima koje život znače. Indikativna je priča o Agi Džadžinom, bonvivanu s početka prošlog veka, koji je s društvom i bidonom vina običavao da ubija vreme na manastirčetu. Imao je naviku da kada se vino popije najmlađeg iz kompanije sa bidonom i ceduljom svom ocu pošalje u grad. Na cedulji je uvek ispisivao isti tekst - „Sande! Još vino! Aga!" Veza je dugo funkcionisala, sve do dana kada se bidon vratio prazan, a cedulja je u otporuci imala odgovor: „Mili sine, Age! ku.... vino! Sanda!"
Lepa je priča o klarinetisti Đenči Cekovu, violinisti Gagi i njihovoj bandi, Bardilu, Momeli i Goši Žolji. Orkestar je bio mešovit - cigansko- bugarski, ali bi ga najpravilnije i po onome što su svirali i kako su izgledali i ophodili se prema muzici i ljudima, trebalo zvati gospodski. Iza klarinetiste Đenče ostalo je strahopoštovanje među njegovim kolegama za njegovu interpretaciju Monti čardaša, iza Gage, danas bi rekli autorska stvar - Vaso Džuvalea, Bardil je zbog pesme Volare dobio nadimak Modunjo, gde se prvo O izgovara kao U, a poslednje kao A, a danas je jedino Georgi Rančev Žolja među nama i jedini može da posvedoči o nezaboravnim kermesima, koje su pravili na manastirčetu.
No, manastirčeto pamti i mnogo oporije priče, kao onu o Ivanu Buzi, koji je 60-ih odbio da sa manastirčeta ode na „informativni", pa su na manastirčetu „litnule (odletele) pet milicioneršće šapće" a Buza dobio tri godine Golog otoka i mnogo kasnije reportažu u zagrebačkoj „Areni". Nepravda prema njemu nikad nije ispravljena. Buza je dopao zatvora samo zato što je, kao zakleti hajdukovac, na provokaciju istih milicionara rekao da će radije da navija za sofijski CEDENEA nego za Zvezdu.
Tako je tada bilo u pograničnim područjima. A sada? Pa još uvek je lepo imati tiho mesto za uživanje u malim stvarima. Upravo onakvo kakvo je manastirčeto.
Izvor: Danas.rs
.jpg)
