Izvor: B92, 12.Jun.2013, 19:17 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poruka iz vile Bokeljka
Od kada se sastanci državnog vrha drže po otetim dedinjskim vilama, ishod uvek biva isti. Sastanak uspe, a drugovi ništa ne odluče.
Sastao se državni vrh u vili Bokeljka, prošlog petka, kasno po podne. A ja razmišljam: šta li su radili ceo dan, pre toga?
Šta god da su radili, dan su završili sastankom u vili Bokeljka. Odakle su poslali poruku: potvrdili smo državno jedinstvo. Ili, što bi rekao pesnik: ja u vili, oni dole, bog te maz’o, što me vole. >> Pročitaj celu vest na sajtu B92 <<
To se od doba druga Tita nije promenilo – niti će. Drugovi su zavoleli sastanke u dedinjskim vilama – otetim od vlasnika davne 1944. godine – pa ko bi se sada vraćao u kancelarije i konferencijske sale, u te sumorne evropske vrednosti kojih su im puna usta? Kad se ni demokrate nisu dozvale pameti za prethodnih dvanaest godina, kako sad to da učine Dačić i Vučić? Naročito kad se ima u vidu da Ketrin Ešton nigde nije napisala – srpskom državnom vrhu zabranjuje se sastančenje po dedinjskim vilama – inače, ništa od datuma za početak pregovora!
I još jednu pravilnost moramo uočiti: od kada se sastanci državnog vrha drže po otetim dedinjskim vilama, ishod uvek biva isti. Sastanak uspe, a drugovi ništa ne odluče.
A šta bi to trebalo odlučiti? Evo šta. Kad bi zaista jednom rešili nešto da odluče, Srbija više ne bi bila zemlja burazerskog kapitalizma. Guverner Narodne banke više se ne bi birao u partijskoj ćeliji, već na javnom konkursu. Partije više ne bi upravljale javnim preduzećima. Sve one dozvole koje koče dolazak investitora nestale bi u vidu lastinog repa. A otete vile bile bi vraćene vlasnicima i više niko i nikada ne bi držao sastanak državnog vrha u vili Bokeljka.
Ništa od ovoga nije bila tema prošlonedeljnog sastanka, mada se jedino takvim merama rešava ključni srpski problem – stagnacija, nezaposlenost i beznađe. Kao što se ni o onoj lakšoj temi, o štednji, ništa nisu dogovorili.
I neće se lako dogovoriti. Partija ujedinjenih penzionera je stavila veto na zamrzavanje penzija, pa sad koalicija može da bira – ili će da padne vlada, ili će da zamrzavaju nešto drugo. A to drugo – ne postoji.
A slušaćete da postoji. Da su, recimo, subvencije i preduzeća u restrukturisanju prostor za uštedu, a ne smanjenje plata i penzija, što nam saopštava guvernerka Tabaković. Novinari, nemojte je pitati koliko bi se tu tačno uštedelo, poštedećete muka i guvernerku – i sebe – i nas, čitaoce.
Da postoji alternativa govori i ministar Mlađan Dinkić, ali ni njegov „plan iz tri dela” nije ništa temeljniji, ni verodostojniji od guvernerkinog, verujte, ista je to matrica. U Dinkićevom planu uštede se tek jednim delom izražavaju u novcu, dok najveću korist treba da donesu neke nagoveštene, neimenovane i neoročene strukturne reforme. Čiju jadnu sudbinu, u ovakvoj, burazerskoj državi, već unapred znamo, razmišljam.
I šta onda Srbija da radi? Hoćemo li prodati Telekom, pa od tih para namiriti dugove? Nećemo. Ili je barem tako izgledalo nedavno, kada je potpredsednik Vučić izjavio da ovaj državni vrh ne zna šta bi uradio s novcem od eventualne prodaje Telekoma. „Pitanje je šta bismo s tim novcem uradili, da li bismo ga bacili u bunar”, rekao je vicepremijer Aleksandar Vučić. „Hoćemo da uložimo u fabrike, u proizvodnju, ali nemamo projekte u kojima bi se zaposlilo hiljadu ljudi”.
Iz čega se već jasno vidi poruka državnog vrha: niti znamo, niti umemo, niti hoćemo bilo šta da menjamo. Sad nam treba još dve nedelje, da ovaj zaključak temeljno prodiskutujemo – i pretočimo u reformski paket.
A onda se vidimo u vili Bokeljka.
Profesorka Ekonomskog fakulteta Univerziteta u Beogradu
.jpg)
