Izvor: Politika, 20.Apr.2013, 23:45 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Portret bez rama: Nikolas Maduro
Alo, predsedniče
Da nije bilo Uga Čavesa, njegove bolivarske revolucije i ličnog zaveštanja, nikada Nikolas Maduro, bivši vozač u gradskom saobraćaju, čovek bez velikih škola, ne bi mogao da postane predsednik naftom bogate Venecuele. Ali, da se Maduro držao svog karaktera i temperamenta, da nije u toku manje od mesec dana kampanje 4.000 puta pomenuo Čavesa, da ga nije (neuspešno) imitirao i bez prestanka prizivao, verovatno bi njegova pobeda na predsedničkim izborima >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << bila znatno ubedljivija. Protivnik je osvojio toliko glasova da je pobeda Madura postala sporna.
Ovako, dajući pokojnom Čavesu nadzemaljske osobine, umanjujući sebe samo kao prenosioca „svevišnjih” poruka, novi predsednik Venecuele doživeo je da mu na inauguraciji protivnici i odbegli čavisti prirede u petak gromoglasnu kakofoniju, lupajući o prazne šerpe, lonce, poklopce, tradicionalne protestne udaraljke latinoameričkog kontinenta.
Maduro je prvi urbani predsednik Venecuele koja je do sada radije birala vođe potekle iz folklornih provincija. Rođen je u Karakasu, pohađao školu u predgrađu, bio je basista u bendu „Enigma”. Kao vozač autobusa postao je predsednik sindikata gradskog saobraćaja i već tada počeo da odlazi na Kubu gde je kalio svoja levičarska ubeđenja.
Miran i istrajan, u mladosti se uključio u tim za Čavesovo puštanje na slobodu, kada je zbog pokušaja puča bivši vojni padobranac služio zatvorsku kaznu. Tu je među saborcima upoznao i svoju sadašnju suprugu Siliju Flores, advokata iz Čavesovog odbrambenog tima. Čaves je pušten iz zatvora 1994, a već 1999. kao demokratski izabran predsednik počeo je svoju revoluciju. Maduro je bio jedan od najbližih, najtiših i najlojalnijih saradnika.
Na nezahvalnom mestu ministra spoljnih poslova, uz nepredvidljivog šefa koji je na redovnom TV šou „Alo, predsedniče” umeo da izbaci američkog ambasadora iz zemlje, ili da objavi rat susednoj Kolumbiji, samouki Maduro pokazao je umeće u diplomatiji. Iz pozadine je smirivao situaciju i tako mnogo puta učinio nemerljivu uslugu Venecueli i eksplozivnom Čavesu.
Kubanci su ubeđeni u nepokolebljivost Madura da nastavi Čavesovim putem . A to znači da će Kuba nastaviti da dnevno dobija 70.000 barela venecuelanske nafte po veoma povlašćenim cenama, da će još osamnaest zemalja iz programa „Petro Karibi” takođe koristiti netržišnu venecuelansku donaciju. Da će 900.000 barela trošiti dnevno u Venecueli gde je litar benzina 0,015 evra po zvaničnom ili 0,0026 po crnom kursu… Ostaje suviše malo pravih petrodolara dobijenih iz izvoza po tržišnim cenama za finansiranje socijalnih programa bez kojih nema socijalizma ili bolivarske revolucije.
Od Madura se očekuje i da obnovi ostarela naftna postrojenja, napuni rafove deficitarnim namirnicama, smanji kriminal, smiri inflaciju.
Sve to bez harizme svog ideološkog oca i u uslovima kada se mnogi iz Čavesovih redova prestrojavaju na druge strane. Da bi uspela ova specifična socijalna revolucija potreban je jak petrodolar, a da bi on počeo da raste venecuelansko blago moralo bi da dobije tržišnu cenu. Hoće li Maduro to umeti da izračuna ili će se rukovoditi isključivo svojim crvenim srcem koje je „na levoj strani”? Suprotnoj od zakona tržišta i profita.
Zorana Šuvaković
objavljeno: 21.04.2013
