Izvor: Blic, 07.Mar.2009, 07:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poremećaj ravnoteže
Dušan Miklja
Ovo društvo je ozbiljno obolelo od poremećaja ravnoteže. Kao da je izgubljen svaki osećaj za stvarnost, ovde se previđa da između traženja i davanja mora da postoji kakva takva srazmera. Pa da li je tako? Naravno da nije jer je dijalog između društva i države sveden na samo jednu reč:daj!
Niko, naravno, ne poriče da su oni koji traže u teškom položaju. Da ih je, drugim rečima, muka naterala da se uzdaju u pomoć. Ali ovde nije >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << reč o tome već o karakteru i mogućnostima države. Ovo više nije država u kojoj se - kako se to činilo u socijalizmu - centralnim planiranjem utvrđuju prihodi i rashodi. Nije takođe ni „država blagostanja”, naročito ne u vremenu opšte krize. Njene mogućnosti su - imajući u vidu gotovo nepostojeću proizvodnju -sasvim skučene. Kako iz svega toga proizilazi ona - ni uz najbolju volju - ne može da udovolji svim zahtevima. Ne zato što nije dovoljno velikodušna, ili što je preterano sitničava, već iz mnogo ozbiljnijeg razloga: takva kakva je, ma šta o njoj mislili, država nema dovoljno novca ni za redovne potrebe.
Kada se, prema tome, svi računi isključivo njoj isporučuju, previđa se da se oni mogu izmiriti samo iz raspoloživih sredstava, što će reći iz već stvorene vrednosti, koja je u vapijućoj nesrazmeri sa ukupnom sumom potraživanja. Čak i da se odbaci moralno i zbog toga-u velikoj meri - patetično stanovište, ne može se prevideti činjenica da vrednost koja se potražuje, neko drugi mora da stvori.
Dolazimo tako do možda ključnog zaključka da se potrebe i mogućnosti mogu dovesti u ravnotežu jedino stvaranjem nove materijalne vrednosti. Savršeno je, otuda, jasno da rešenje nije u tome da se deli više od onoga što se ima već da se sačuvaju i umnože radna mesta i - uz pomoć države - traže novi poslovi.
