Izvor: Blic, 14.Okt.2011, 03:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poraženi
Poraz države, kažu. Ovo sa paradom, mislim. Pa, nisam baš siguran: da bi se bilo poraženim, mora se najpre nešto zbilja hteti, nešto uistinu želeti, na nečemu stvarno raditi.
I uopšte, u našoj plačevnoj dolinici izgleda da je glavno pitanje postojanje države, njena teritorija, njene granice, vlast u njoj. Sve je to u redu, ako još opstojava vera u državu kao „najvišu emanaciju duha". Šta, međutim, raditi ako države ima i više nego što bi bilo potrebno, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << ali nema društva?
Onomad sam sedeo s jednim vatrenim državotvorcem iz susedstva, svaka druga beše mu: „Kad napravimo državu". Taj zahtev suspendovao je sve druge, a najpre - sam život. Kad se pravi država, naime, ništa nije važno i ništa nije zaštićeno.
Ali šta raditi sa državom ako nije utemeljena u društvu? Ako je država sama sebi svrhom? Ako je posve otuđena od svojih građana koje tretira kao podanike? Kad se čudimo svim užasima naše savremenosti - ako smo još u stanju da se čudimo, zgražavamo i ibretimo - poput nasilja, mržnje, korupcije, nesolidarnosti, odsustva milosrđa, onda bi razlog tome moglo biti to što je jedan nakaradan poredak društvenosti srušen, a da nikakav drugi nije ni predložen, a kamoli ustanovljen.
Takav poredak u kome bi mera normalnosti bio život, a ne državno ustrojstvo. Kada bi bilo društva, a ne samo zbirke interesnih zajednica labavo povezanih međusobnim odnosima razmene koju oni što sebe zovu vlašću, a ne javnim službenicima, smatraju državom, onda bi se možda videlo da je najviša emanacija ljudskog duha solidarnost među ljudima. To je ono kad starici pomognete da pređe ulicu i kad ne mrzite nekoga samo zato što ima drugačiju boju kože, mišljenje ili seksualnu preferenciju.
Drugim rečima: država nije poražena. Ona je, što nesvesno, što svesno, samu sebe napala i odbranila. Država je, tako, pobednik nad svojim građanima.
