Izvor: Politika, 20.Feb.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pop-ikonoklastici u akciji
Ironija se, po ko zna koji put, pred našim očima sudarila s apsolutnom nesposobnošću da se ironija razume
U četvrtak, 7. februara, pedesetak članova klerofašističke organizacije „Obraz” upalo je u beogradsku galeriju „Kontekst” da spreči otvaranje izložbe radova mladih umetnika s Kosova. U napadu pravedničkog besa tom prilikom su na komade isekli jednu polovinu kontroverznog diptiha Drena Malićija, nazvanog „Licem u lice”.
>> Pročitaj celu vest na sajtu Politika <<
Na tom svojevrsnom postmodernom pastišu (izvedenom u prepoznatljivom maniru čuvenih portreta Endija Vorhola) suočeni su, s jedne strane, Elvis Prisli, predstavljen u glamuroznoj viziji baby-face desperadosa s briljantinom u kosi i dva pištolja u rukama, i s druge, jedan lokalni odmetnik i gerilac, istinski desperados zastrašujućeg izgleda – Adem Jašari.
U ovom pre eklektično-estetičkom nego strogopolitičkom delu, koje duhovito suočavajući globalno i lokalno, bleštavost spektakla i tvrdu, gadnu stvarnost – priča priču o dubokoj podvojenosti našeg sveta i naše percepcije ujedno, nema zaista ničeg što bi izazvalo bilo čiji bes. Barem ne u Srbiji, to jest – Elvis tu puca na Adema i Adem na Elvisa i taj krug je potpuno zatvoren i suštinski neprobojan – samo kad bi jezik kojim se autor služi, nadasve ironično intoniran, bio iole razumljiv našim vajnim braniteljima srBstva.
Međutim, on to nije.
Naravno da nije.
Obrušivši se na ovaj neo-popart rad, ti novi pop-ikonoklasti, iako ničim izazvani, odvažno su stali u odbranu svih naših vrednosti (s kojima nema zezanja!) i time zapravo samo još jednom demonstrirali svoju poslovičnu nesposobnost da razumeju i svare bilo koju iole kompleksniju poruku. Ironija se, po ko zna koji put, pred našim očima sudarila s apsolutnom nesposobnošću da se ironija razume.
Ne zna čovek naprosto da li da se smeje ili da plače.
Ono što je usledilo bilo je predvidivo, gotovo dosadno. Policija je mlitavo uhapsila par „izgrednika”, izdala je potom i nekakvo na silu sastavljeno obaveštenje, izložba je promptno zatvorena, a izveštaji o ovom događaju propraćeni su uobičajenom baražom „mišljenja” i „komentara” po sajtovima većine naših medija na Internetu.
Ne bi se, dakle, naša pažnja na svemu tome zadržala duže od dana ili dva da na sajtu dnevnog lista „Press”, među svim tim užarenim reakcijama na tekst o ovom događaju, svoje misli nije zabeležio i čovek potpisan kao Marko. Evo njegovih (iznenađujuće potresnih) reči:
„...znam bolje od vas ko je jasari, zbog toga sam i otisao na izlozbu u ns... bio sam 1998. tamo i gledao kako mu gori kuca i bio jos dugo na KiM do jula 1999...e da samo znate cega je sve bilo i sta smo radili"bio sam napaljeni klinja sa puskom u ruci, al jebiga to je zivot, bog ce mi suditi, a sada cu pre preko grane (sto i vama savetujem)"”
Čitavo ovo neslavno iskustvo s propalim pokušajem da se mlada kosovska umetnost predstavi beogradskoj publici odjednom kao da je zahvaljujući navedenim rečima dobilo dodatni smisao. Ako je cilj nove umetnosti da podstiče na duboko, suštinsko preispitivanje zadatih vrednosti, onda se ova nesuđena izložba – baš kao i „uništeni” rad Drena Malićija – može proglasiti apsolutnim uspehom. Praktično – bombom. Jer, očito je bilo neophodno da se ona dogodi (tj. ne dogodi) kako bismo došli u priliku da pročitamo jednu ovako nesvakidašnje iskrenu, nedvosmislenu ispovest i duboko pokajanje čoveka koji, za razliku od svih tih silnih mega-Srba, dežurnih mrzitelja, hukača i huligana, ima neosporno iskustvo iz prve ruke. Onog koji je zaista bio tamo. Koji zna o čemu priča, jer je svojim očima video šta se sve na Kosovu radilo tokom devedesetih, i kome upravo neprestani strašni eho tog iskustva ne da mira sve do dana današnjeg. Takva jedna ispovest, u modernoj Srbiji, ovakvoj kakva je od neprocenjive je vrednosti.
A što se pomenutog, „uništenog” dela i njegovog autora tiče, istina je da oni ovim ništa nisu izgubili – naprotiv. Naivni su svi ti momci iz „Obraza”, beskrajno naivni, i to je ono što ne propuštaju da nam pokažu u svakoj mogućoj prilici. A trebalo bi (valjda) da znaju: umetnost se ne uništava lako.
Umetnici već odavno nisu zainteresovani za usahlu i preživelu ideju glorifikovanog originala, Jednog i Jedinog, umetnost je prihvatila izazov cut&paste multiplikacije. a ni ravnopravno uključivanje slučajnih pa čak i ovakvih, nasilnih intervencija u sveukupnost umetničkog dela nije joj strana, naprotiv. Osim toga, provokativnost i konfrontacija su njeno osnovno sredstvo komunikacije. Zato se i može tvrditi da je „Obraz”, ovim, zapravo nepravedno nasankan, i to po principu: „Ko se zadnji smeje...”. Iako se bojim da naša šovinistička omladina (uredno raspoređena po društvenim klubovima poput „Obraza”, „Dveri”, „Svetog Justina Filozofa” i drugim sličnim „omladinskim” i „studentskim” organizacijama) nikad neće biti u stanju da razume ko se to i zašto, s kakvim motivima, njima ovako podlo poigrao!
Rad Drena Malićija ovim se vešto pridružio čitavom nizu sjajnih umetničkih dela na koja je izvršen ili barem pokušan „atentat”. Nijedno nikad nije palo u zaborav. Autor time može svakako da se ponosi, ali nikako ne bi trebalo da propusti da se, na ovaj ili onaj način, ujedno i zahvali „Obrazu” na pomoći. Upravo će zahvaljujući njima i njihovoj neočekivanoj naknadnoj intervenciji, njegovo delo, kad jednom bude zakrpljeno, samo dodatno dobiti na vrednosti, značaju pa i – zašto da ne – ceni... I to je ono najsjajnije od svega. Jer, treba uvek imati na umu neobično preciznu izjavu Endija Vorhola (čija je celokupna filozofija, uostalom, i inspirisala ovu „spornu” sliku): „Art is anything you can get away with!”
Vladimir Arsenijević
[objavljeno: 21/02/2008]
