Izvor: Blic, 29.Dec.2010, 18:50 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponovo u svetu tajni
To nije slučaj. Reč je o sudbini. Posle toliko godina sedimo na istoj strani šanka i nismo sami na prostoru zemlje koja se (odavno) ne zove dom. U kasno decembarsko jutro, u okupljenom društvu sede dvojica koji su svoje pregrmeli sa ušima u kojima odzvanjaju ovacije sinoćne ljubavi, a prolaze, radosni susretom, druga dvojica sa kutijama svojih instrumenata preko ramena ka istoj dvorani iz koje oduvek postoje samo dva izlaza: pobednički ili gubitnički.
Sva četvorica junaka >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << slučajnog susreta imaju mističnu i snažnu vezu sa publikom kojoj po pravilu u Beogradu decenijama oduzimaju dah. Poeta, Interpretator, Gitarista i Violinista. Čitaj: Arsen, Vlatko, Masimo i Stefan! Kao četiri pra elementa: nedresirana voda Mediterana, vatra makedonskih istorijskih zbrajanja, vazduh istarskog opijanja i gruda beogradskih čudesa. Zbir iza zaumnosti, redosled generacija i nelogičan izbor muzičke umetnosti. Svi oni su više od veštih i talentovanih muzikanata, reč je o genijalcima čije kilometraže i biografije traže dodatne nivoe izazova da bi bili bliži svojim kardiogramima.
Muzički posao je stvorio i popularizao puno muzike koju volim, a volim ga jer mi je podario puno poznanstva širom sveta i širom nekadašnje Jugoslavije. Gledam ovaj slučajno okupljeni kvartet srećan saznanjem: Niko od njih nije postao zvezda bez razloga ili voljom politike. Sva četvorica poseduju ono što se retko deli, ne samo sposobnost da svojom darovitošću pobede svaku sumnju već i talenat koji ih izdiže iz lokalne sredine. U dve večari uzastopne večeri, dva koncepta. Arsen i Masimo su branili smisao pevane pesme kao ideje a Vlatko i Stefan čast instrumentalne muzike u susretu virtuoznih saradnika.
Arsen je najveće A naše autorske pesme. Početak. Posle njega je sve posle. Proslavljajući pola veka uvođenja ličnog i važnog u ”muzičku kulturu bez vrednosti” opet je u haiko programu satkanom od divnih reminiscencija poveo do novih prepoznavanja ka sebi i dalje sve do Krkleca ”Za jednom kapi čistog života".
Bilo mu je lako u društvu tog neobičnog Masima. Nekako polako i davno, još od bajne verzije ”Sjaj u tami”, ušunjao se u naše živote ne kao interpretator izgrađenog stila već i kao autor ”vještine” da izabere pesme koje su odavno izlizane i isprofanisane po beogradskim splavovima i burdeljima širom južnoslovenskih emotivnih prostranstava. I kao što Dajana Krol pevajući standarde pretvara ishabane pesme u posebnu literaturu, tako i ovo grešno siroče Novog vala kada Štulića, Bregovića, Stublića, Indekse ili svog gosta Dedića, prevede na svoju poetiku, to radi na način da ponovo sa uzbuđenjem otkrivamo zaboravljene vrednosti tih pesama po kojima smo učili da merimo ne samo vreme već i svoje živote.
S druge strane ”tandem snova” Vlatko, hodočasnik puta svile gitare, i Stefan, violinista na krovovima svih svetskih hramova muzike, u koncertnom spoju ”na struju” demonstrirali su čaroliju simbioze neverovatne energije, radosti nelogičnog susreta i kreativnost u improvizaciji, bez obzira baveći se poznatim reperoarom iz biografije gitariste ili slobodno se upuštajući se u prostore klasike iz koje je Stefan hrabro iskoračio.
Stefаnovski i Milenković su inspirisаli jedаn drugog u višem cilju: da otkriju nove mogućnosti svojih instrumenаtа i u spoju dvа muzičkа, ipak različita, žаnrа predstave neslućene mogućnosti nad harmonizacije.
Neskrivena strast prema muzici, izmešana prostorom tradicije Balkana u kombinaciji sa hrabrim čitanjem Debisija ili Satija, očarala je pretprazničke noći ne preglasnošću zvuka već sposobnošću da svoje nesporno znaje u takvoj saradnji i fantazgoričnim improvizacijama ne izgubi ni trun na emotivnosti. U tome su im pomogli fenomenalni ”saborci”: Dejan Milosavljević i Đoko Maksimovski i Vasil Hadžimanov.
I šta u ”razgovoru sa konobarom”, svedokom susreta, posle svega kazati na postavljeno pitanje za mišljenje o tim događajima? Arsen je svoju ”Kolekciju ljubavi” ponovo okrunio salvama beogradskim nežnosti. Vlatko pokazao da je svirajući gitaru ostao bez dosta kose ali ni najmanje bravuroznosti i inventivnosti. Masimo u svojoj zanesenosti superiorni (bojim se i jedini) čuvar časti izabrane lektire dok Stefan svojoj impresivnoj biografiji ni za jotu nije oduzeo veličinu upustivši se u avanturu sa rokerima od klase, zvuka i strasti.
U vremenu kad smo izbombardovani unisonim obećanjima tipa ”to mogu samo ovi ili oni” doživeli smo nešto neobično. Nismo prevareni! Obećajući ”uzbuđenje neobičnog susreta” ili „malo muzičko čudo", posetioci Sava centra su prošle nedelje bili svesni duboke privatne muzičke detonacije i divnog osećaja otkrivene sentimentalnosti koju sigurno neće samo dugo pamtiti, već izneti iz 2010. kao primer malobrojnih sposobnih da nam pokažu skrivenosti u umetnosti, baš one što tajanstveno oblikuju i ohrabruju ovdašnji svet lepog i civilizacijski važnog.
.jpg)
