Izvor: Politika, 02.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Ponos ili stomak
Srbija je u političkim krizama i nestabilnostima već godinama. Poslednje sećanje na dane stabilnosti i kakvog-takvog reda seže do vremena Josipa Broza Tita, kojeg ubogi puk, pritisnut vaskolikim tranzicionim neizvesnostima, kako vreme odmiče, sagledava u sve pozitivnijem svetlu. To nikako ne znači da smo se poželeli komunizma, samoupravljanja i ostalih starih ideoloških krilatica, već samo govori o tome da je prisutna svest da je nekada država funkcionisala, a da je već mnogo godina ta >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << ista država na godišnjem odmoru. Nostalgija za maršalom tako nije nostalgija za radnim akcijama, bratstvom i jedinstvom ili za optrčavanjem štafeta, već je to prirodni žal za stabilnim sistemom u kome su se, i pored svih nesavršenosti, znala pravila igre.
Nasuprot tome, u našem vremenu previranja, neizvesnosti su tolike da se već i politički analitičari ne usuđuju da bilo šta prognoziraju – ni da će biti vlade, ni da neće, ni koliko će trajati – ako je bude, ni koliko će trajati – ako je ne bude. Ipak, i pored svih nedoumica oko konkretnih rešenja, i građanstvo i analitičari se uglavnom slažu koja su ključna pitanja koja muče Srbiju.
Na jednoj strani, to je nepovoljna privredno-ekonomska situacija, dok je na drugoj strani to problem elementarnog integriteta države, bez obzira na to da li se radi o Ustavu koji je prošao "za prsa", Kosmetu ili pravosudnom sistemu. Dakle, na jednoj strani, imamo problem stomaka – odnosno pitanje kako ga napuniti, a na drugoj problem ponosa – iza koga je pitanje kako ga obnoviti i ponovo poverovati da je država vredna da je poštujemo. Ujedno, to su i dva glavna "fronta" na kojima naša politička elita vodi svoje bitke.
No, politička elita, i pored sveg razumevanja koje za njen položaj mogu imati dobronamerni posmatrači, nikako ne bi smela da ponovi greške koje su u prošlosti pravile neke druge vlastodržačke elite. Te prošle elite su bile potpuno nalik kockaru koji, ne znajući kako da otplati stare dugove, stavlja čitav ulog samo na jedno polje, idući na sve ili ništa, i veoma često ostajući zbog toga go.
Već prosta pamet govori da se državnici ne smeju ponašati kao kockari i da nikada ne smeju igrati "samo na jedno polje", jer ne gube i ne dobijaju samo za sebe, već imaju odgovornost prema onima koji su ih delegirali. Teza je veoma jasna – ukoliko imamo dva osnovna politička fronta, ekonomski i državno-pravni, zarad uspeha na jednom, ne bi trebalo zapostavljati drugi – kao što čine oni koji govore da je Kosmet osnovni problem Srbije, ili da je to pitanje Ustava, Evrope, ili bilo koje drugo "fundamentalno" pitanje.
Naprosto, nijedno od prethodnih pitanja nije fundamentalno, jer bi u tom slučaju preostajala samo "fundamentalistička" politika koja bi zarad rešavanja jednog problema zapostavljala druge. Takav scenario već smo gledali u prošloj deceniji kada smo, ponavljajući da se "Srbija saginjati neće", doživeli ekonomski slom, ili kada smo neposredno pre i posle 5. oktobra mislili da je dovoljno da oporavimo ekonomiju i da će se time automatski rešiti i politička pitanja. No, stvarnost nije tako jednostavna.
Zato bi se trebalo okrenuti celovitim strategijama koje će paziti na oba glavna fronta sa kojima se društvo i država suočavaju, ne dozvoljavajući da na jednom polju isposlujemo Pirovu pobedu, a na drugome potpuno izgorimo. To se, na primer, desilo sovjetskim komunističkim aparatčicima iz prošloga veka, koji su prihvatajući trku u naoružanju i hraneći ponos, zbog zapostavljanja ekonomske baze za takvu trku, doživeli ekonomski slom u kome su izgubili svaki ponos.
Izgleda da je Putin iz toga izvukao pouku i sada u odbrani interesa svoje države radi drugačije, držeći ravnotežu između ekonomske i državno-pravne komponente ruske politike, i postižući određene uspehe. Kamo sreće da neki naši političari imaju pamet ruskog predsednika koji je upravo ovih dana govorio o strateškom partnerstvu između Rusije i EU, dok izvesni političari kod nas i dalje lupaju glavom u zid i, ponovo vezujući svu našu budućnost samo za jedno pitanje.
Nije pitanje da li smo zbog Kosmeta spremni da podnesemo izvesne žrtve, već je pitanje kako da Srbija realizuje na Kosmetu svoje legitimne interese, što ona sigurno neće moći ukoliko zbog ovog istinski važnog državnog pitanja zapostavi ekonomsku komponentu razvoja. Jednostavno govoreći, nije pitanje da li smo spremni da se zbog ponosa odreknemo stomaka, već je pitanje kako da naši građani budu siti i zbrinuti, jer će jedino tako moći da posluže državi kojoj pripadaju i da čuvaju njen ponos.
To je znao i maršal s početka našeg teksta, koji je i pored niza ličnih mana i mana njegovog sistema, umeo da drži ravnotežu između ponosa i stomaka. Jedino tako, borbom na više frontova, i mi možemo doći do respektabilne države.
Stoga nijedno pitanje koje nas muči nije manje važno, i nijedno ne treba zapostaviti – ni pitanja ponosa, ali ni pitanja stomaka.
Istraživač-saradnik u Institutu društvenih nauka
[objavljeno: ]
