Izvor: Politika, 19.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Poneko ipak dođe
Mladi ljudi često sklapaju ugovore o doživotnom izdržavanju Zbog straha od usamljenosti
Taraš – Do ovog sela uz reku Tisu vodi slepi put. Ono je na njemu poslednja stanica. Nekada je ovde bila velika rečna luka iz koje se brodovima odvozila paorska muka, široka lepeza poljoprivrednih proizvoda koji su sa srednjobanatskih njiva dospevali do beogradskih pijaca. Tarašani su bili najveći proizvođači kupusa i krompira, a zbog žita su ovde doplovljavali trgovci >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << iz udaljenih evropskih zemalja. Kad je utihnuo rečni saobraćaj selo je skrajnuto u tišinu. Iz njega se sve više odlazilo, a malo ko je dolazio. Ovde se najslikovitije prelama sudbina banatskog seljaka, nekada vrednog ratara, a danas često ostavljenog i zaboravljenog starca.
Osamdesettrogodišnja Plavka Đuričin 11 godina živi sama, nakon što joj je umro muž. Bila je jednom u banji i muči je išijas, a slabo joj je i srce. Nedavno je primila četiri blokade jer se jedva kretala. Kad više nije mogla u njivu prestala je da drži stoku i ostala bez prihoda. Zbog toga je prodavala zemlju kad je ona bila najjeftinija. Sada je u velikoj neizvesnosti. – Imam prijatelje u porodici Nade Ludoški koji me obilaze, ali oni imaju svoje obaveze. Pretprošle godine dala sam 30.000 za zdravstveno osiguranje jer su se nagomilale neke obaveze. To je za mene ogroman novac. Nisam imala dece, a i oni koji imaju decu sada su sami i nije im mnogo bolje. Dok sam imala zemlju davala sam je u arendu. Kažu nije rodilo pa mi ništa i ne plate. Sada je došlo vreme da nema ni za drva pa zbog štednje rano legnem sa flašom vruće vode pod nogama. Često sedim i plačem i molim Boga da me uzme sebi, samo da se ne pati, jada se starica.
Živa Ludoški zvani Lala od 12. godine ore zemlju, a tek u pretprošloj godini kad je duboko ušao u osmu deceniju „man`o” je vinograd. Uplaćivao je poljoprivredno osiguranje i sada prima šest hiljada penziju, sa najnovijim povećanjem. On je u boljoj poziciji jer u Tarašu ima ćerku koja redovno svraća, a obilaze ga i dva sina iz Zrenjanina. Teško se kreće, ali može „biciklovom” do centra. Jedino ga ove zime ometa sneg. Stari Lala veli da u dugim zimskim noćima dosadu otklanja gledanjem televizije. – Ipak ponekad neko dođe, a i lekari su dobri pa daju lekove za dva meseca, teši se stari paor koji živi sam.
Sedamdesetsedmogodišnji Vesa živi sa dve godine mlađom suprugom Anđom i već godinama svaki čas bacaju poglede na kalendar očekujući da im naiđe ćerka iz Slovenije sa suprugom i dvoje unučadi. – Srećom dolaze često. Ta iščekivanja daju smisao njihovom životu. Ti susreti se pamte, ti rastanci su sve bolniji, pričaju starci. Radili su mnogo, držali stoku, ali više nemaju snage. – Mene izdaje srce, ženu noge. Lekari su rekli da se ostavimo rada u poljoprivredi kojom se bavimo 65 godina. Prošle godine smo poslednji put hranili svinje i sve više moramo da se oslanjati na penziju od šest hiljada – priča Vesa. – I dobro je dok smo zajedno, a šta će biti kad nas sudbina razdvoji – pitaju se Ivan i Marija Tolmač.
U sličnim razmišljanjima jesen svog života provode mnogi usamljenici po našim sve praznijim selima. Oni plaćaju danak civilizacijskim promenama. Mlađi su uglavnom otišli, pa je malo porodica gde živi više generacija koje vode brigu jedna o drugoj. Tako je starost neizvesna onima koji su tokom svog života proizveli na vagone kukuruza, kupusa, krompira, na tone mesa na hiljade hektolitara mleka. Stari ostaju na zemlji i kad više ne mogu da je obrađuju, a nisu prešli prag novog vremena u kome bi možda živeli u opremljenim staračkim domovima. Njihove eventualne penzije su male da pokriju troškove smeštaja, a ne treba im zameriti što se oni, i kad ne moraju, odriču komfora u stanovima svoje dece. Draži su im poslednji dani zimi pored tople pećke, a leti na klupi ispred kuće u svome sokaku.
Đuro Đukić
[objavljeno: 20.01.2008]
