Izvor: RTS, 04.Jun.2009, 10:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pomoć đacima pešacima sa Kopaonika
Porodica Todorović sa dvoje dece više od 10 godina živi sama u šumi, u trošnoj kući bez vode, često i bez struje. "Obišao sam mnogo materijalno ugroženih porodica, ali ova priča je za rubriku Verovali ili ne", rekao je ministar Ljajić koji je u neverici gledao u kakvim uslovima ta porodica živi.
Život jedva dostojan čoveka i neizvesna sudbina Ivana Todorovića, koji se zbog gubitka posla iz Beograda sa petočlanom porodicom preselio u šumu na padinama Kopaonika, >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << svedoče da žrtve tehnološkog viška nisu samo otpušteni, već čitave porodice.
Četrdesetosmogodišnji Todorović se iz prestonice, sa nezaposlenom suprugom, dvoje maloletne dece i nepokretnom majkom preselio u divljinu, u očevu trošnu kuću, bez vode i elementarnih uslova za život.
Postavši tehnološki višak u tadašnjoj Vojsci SR Jugoslavije, gde je radio kao "ugovorac", Todorović je iz Beograda, u kojem mu se rodio i sin, bio primoran da se vrati "na očevinu".
Bio je to jedini krov pod kojim je mogao da smesti sebe i porodicu.
Iako su se iz sela Prošivalci, kod Jošaničke banje, skoro svi odavno iselili, Todorovići su u nekadašnjoj štali, sazidanoj od blata i pruća, zasnovali dom koji, pod pritiskom snega i zime, koja na ovim prostorima dominira, jesenjih i letnjih kiša, svakog časa može da se sruši.
Ministar rada i socijalne politike Rasim Ljajić, koji je uz pomoć saradnika kozjim stazama više od dva kilometra lično nosio pomoć tog ministarstva porodici Todorović u vidu kućnih aparata i opreme.
"Obišao sam mnogo materijalno ugroženih porodica, ali ova priča je za rubriku 'Verovali ili ne'", rekao je Ljajić koji je u neverici gledao u kakvim uslovima, na početku 21. veka, ta porodica živi, odnosno preživljava.
Novi dom porodice Todorović je takozvana "blatara" stara čitav vek u kojoj nema kupatila i tekuće vode.
Vodu za piće i kupanje donose s potoka, a struja nestane čim zagrmi ili padne sneg.
Đaci pešaci
Mali Stefan Todorović, koji je završio osnovnu školu, i dvanaestogodišnja Suzana domaće zadatke pišu pod svećom.
"Navikli smo se. Strah nas je jedino noću, zbog životinja, pa kad padne mrak ne izlazimo iz kuće", kažu mališani.
Najteže im je kada zimi, po snegu i ledu, do škole pešače pet kilometara kroz šumu.
Porodica živi od socijalne pomoći i dečjeg dodatka. Pored glavnog puta, kilometar i po od kuće, Todorovići imaju malu baštu u kojoj sade krompir, luk, papriku i drugo povrće.
Na nadnicu nemaju kod koga da rade. Ivan Todorović je neko vreme radio kao preko Omladinske zadruge u kuhinji hotela "Grand" na Kopaoniku.
Prema Todorovićevim rečima, država mu je nudila kredit da kupi stoku, ali ga nije uzeo jer nema štalu, niti čime da ih hrani.
Na birou u Raškoj Todoroviću su ispunili stari karton i otvorili novi.
Todorovići nisu krili emocije kada su od ministra Ljajića dobili šporet, televizor i kompjuter.
"Hvala vam, vratili ste nam veru u ljude i državu", rekli su uglas stariji Todorovići.
Ljajić je obećao da će pomoći da se deca smeste u internat u Kraljevu, gde bi nastavili školovanje, kao i da će pokušati da pronađe stan i donatore koji bi plaćali kiriju.
Stefan je poželeo da završi školu za šumara, a Suzana želi da bude doktorka kad poraste.
Uz pomoć ljudi dobre volje, snovi tih mališana će se možda i ostvariti.
