Izvor: Blic, 30.Apr.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polja žedna pored vode
Poljoprivrednici u celoj Srbiji svakodnevno gledaju u nebo i dozivaju kišu. U zemlji kroz koju teku Sava, Dunav i Morava prinose određuje Svevišnji, jer nema dovoljno ili se koristi samo četvrtina postojećih sistema za navodnjavanje.
Ništa od visokih prinosa
- Dugotrajna suša nepovoljno utiče na sve zasejane ratarske kulture i ukoliko uskoro ne padne obilnija kiša, biće dosta problema s nicanjem biljaka - upozorio je upravnik Zavoda za kukuruz pri Naučnom institutu >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << za ratarstvo i povrtarstvo u Novom Sadu dr Đorđe Jocković.
„Pošto meteorolozi ne najavljuju kišu u skorije vreme, ne bi trebalo da očekujemo visoke prinose useva kakve smo imali prošle ili pretprošle godine, već prosečne, i to samo ukoliko bude dovoljno kiše u toku vegetacije", rekao je Jocković.
Poljoprivrednike navodnjavanje jednog hektara u suvom pojasu košta od dve do četiri hiljade evra. Zbog niske cene svojih proizvoda, naročito žitarica, ratari ne mogu da isplate ovu cenu, pa se najčešće uzdaju samo u „dobro nebo".
Država nema snage da kroz povećanje otkupne cene proizvoda ili drugačije participira u troškovima održavanja sistema za navodnjavanje, pa je ukupno stanje loše. Ipak, da bi ulaganje dugoročno bilo isplativo svedoči sledeći podatak: šteta koju je Srbija pretrpela zbog suše samo u 2000. veća je od ulaganja potrebnih za osposobljavanje sistema navodnjavanja za celu Srbiju. Tada je procenjena šteta, samo za ratarske kulture, iznosila više od 500 miliona evra.
- Izgrađeni sistemi za navodnjavanje u Srbiji obuhvataju 185.000 hektara, od čega se na Kosmetu nalazi 60.000 hektara. Nažalost, statistički podaci ukazuju da se u Srbiji od 125.000 hektara navodnjava samo 30.000 hektara, odnosno oko četvrtine - kaže za „Blic" Mile Božić, direktor Zavoda za hidrotehničke melioracije Instituta za vodoprivredu „Jaroslav Černi".
Kad se prevede i uporedi, recimo, sa izrazito suvom Španijom, još bolje se vidi gde smo. Tamo je 27 odsto zemljišta pod sistemima za navodnjavanje, a u Srbiji manje od jednog procenta.
- Prema slobodnom proračunu, za navodnjavanje postojećim sistemima u Srbiji bilo bi potrebno izdvojiti približno 400 miliona evra, a država bi trebalo da dotira bar 51 odsto - smatra Božić.
Međutim, navodnjavanje oranica u Srbiji nije među prioritetima državne administracije. Nuđeni su strani krediti za rešavanje ovog problema, ali Vlada nije htela da garantuje za ta sredstva. S druge strane, većina poljoprivrednika ne može da plati preskupo navodnjavanje, pa se sve svodi na sisteme u posedu pojedinih gazdinstava, kombinata ili privatnih firmi.
Problem suše nije srpski specijalitet. Veliki broj država suočava se sa istom situacijom i probleme rešava prevashodno kroz velike donacije i izgradnju i održavanje sredstava za navodnjavanje.
- Razvoj navodnjavanja u Srbiji razmatran je u više strateških dokumenata, ali se može konstatovati da gotovo ništa nije realizovano. Problem finansiranja moguće je rešiti zajedničkim ulaganjem domaćih i stranih partnera, davanjem koncesija, kreditima banaka i slično, ali, s obzirom na nacionalni značaj, moraju se aktivirati i domaći prirodni i finansijski resursi - kaže Mile Božić.
Trenutno se 40 odsto svetskih potreba u hrani obezbeđuje sa navodnjavanih površina, iako one čine samo 17 odsto od ukupnih svetskih zemljišnih resursa, a postoji trend da se se 60 odsto svetskih potreba u hrani dobije sa navodnjavanih zemljišta.
