Izvor: Politika, 18.Feb.2014, 16:06 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politika kao zanimanje
Naši političari šalju poruku da su dovoljno dobri samo za politiku i da zapravo nemaju gde da se vrate
Nedavno je jedan autor u britanskom „Ekonomistu” u svojoj kolumni naveo da bi Šekspiru, da je živ, Srbija mogla da bude inspiracija. Kao razlog tome,naveo je da se stari neprijatelji rukuju, nekadašnji prijatelji jedni drugima zabadaju nož u leđa, da se prave neprirodne političke koalicije, a da u strankama besne virtuelni ratovi, te da na Balkanu politički patronat >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << podrazumeva moć, novac i glasove.
U Srbiji je politički pragmatizam doveden do savršenstva. Praktično nema stranke čiji lideri nisu poznati građanima već više od dve decenije. U uređenim zemljama, pa i onim manje demokratskim,i iz pozicije naše kulture stranim uređenjima, završetak predsedničkog mandata ili mandata odgovornog državnog funkcionera povlači za sobom vraćanje zanimanjuza koje su se školovali. Primera radi, Kondoliza Rajs danas sa politikom ima taman toliko veze da se nakon mandata državne sekretarke u SAD vratila na Univerzitet Stanford,gde predaje političkenauke. Bivši predsednik Irana Mahmud Ahmadinežad je drugi primer. Posle isteka drugog predsedničkog mandata doneo je odluku da se povuče iz političkog života i vrati se svom prvobitnom zanimanju profesora na Univerzitetu za nauku i tehnologiju u Teheranu.
Zbog čega se srpski političari ponašaju kao da nemaju svoje zanimanje? Građani Srbije imaju ispred sebe političare koji ih stalno uveravaju da je politika prljava, ali koji ipak ne nalaze sa shodno da se povuku i prepuste mesto možda boljima, a sami se vrate poslovima za koje su se školovali. Autoritarnost srpske političke scene je na tako visokom nivou da mnogi „lideri” opstaju na svim izborima koje su stranke raspisale unazad dvadeset godina, a često nemaju ni protivkandidate. Stranka koja je formirana pre nekoliko godina sprovela je „izbore” na kojima je jedan kandidat dobio glasove svih prisutnih delegata. Bivši predsednik Srbije spreman je na koalicije sa marginalnim strankama i organizacijama samo da ostane prisutan u političkom životu. Time se baca ljaga i na samu funkciju predsednika države.
Ideološke razlike među srpskim političarima ne igraju nikakvu ulogu. U dosadašnjem toku srpskog višepartijskog sistema, bili smo u stanju da vidimo programske levičare koji su u praksi autoritarni nacionalisti, socijaldemokrate koji su u svim vladama participirali nezavisno od stranke stožera tih vlasti. Oni koji ove izbore euforično najavljuju kao „čistilište” prisutni su u svakoj izvršnoj vlasti od smene Miloševića. Iza takve partijske kombinatorike stoji goli interes koji s interesima najvećeg broja građana nema ništa. U Nemačkoj, SPD je organizovala interni referendum pitajući sve svoje članove da li su za ulazak u „veliku koaliciju” sa Angelom Merkel na čelu. To je dobar primer kako se poštuje članstvo i kako se stvarno brine o ideološkim razlikama koje ne postoje samo deklarativno.
Prema jednom sociološkom učenju, do obnavljanja elite dolazi propadanjem vladajućih članova koji se degenerišu. Ako obnavljanje elita prestane, vladajuća klasa propada i često za sobom povlači celu naciju. Do toga često dolazi zbog akumulacije superiornih elemenata u nižim klasama, a inferiornih u višim. Tako se, prema ovom učenju, stvaraju uslovi za izbijanje revolucije i nasilne smene poretka. Najgori opstaju u vrhu godinama, a oni koji se nisu snašli u političkim previranjima nipošto ne odustaju, već žele da se vrate tamo gde su nekada bili.
U ovim trenucima, srpskom političkom scenom dominiraju elementi koji ničim ne mogu imponovati pre svega najobrazovanijoj populaciji,na koju se svaka ozbiljna zemlja koja projektuje svoju budućnost decenijama unapred mora osloniti. Umesto toga, ti ljudi su prepušteni stihiji, prema svim statistikama, veliki broj njih je nezaposlen, trend migriranja je nastavljen, a ovdašnjim partokratama to kao da odgovara. Političari šalju poruku da su dovoljno dobri samo za politiku i da zapravo nemaju gde da se vrate. Međutim, od njihove nesmenjivosti i bavljenja ekskluzivno jednim, političkim poslom, građani nemaju koristi. Politički podmlaci koji uče od svojih šefova nemaju dobar uzor, a mi ostali, koji nismo formalno politički organizovani, ne možemo ništa dobro očekivati od takvih „učenika”.
Sociolog
Branislav Omorac
objavljeno: 18.02.2014.
