Izvor: Blic, 23.Maj.2012, 04:10 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političko, a umetničko
Nikada dovoljno naglašavanja da koliko god pozorište želi da bude političko, ima obavezu da bude i umetničko. Razlog je jednostavan - druga reč za sintagmu „političko pozorište“ je „umetnost“.
Ako ima prema nekim uzusima tu obavezu, ne znači da se svi umetnici njega drže. Neki zato što žele da, držeći prkosno ruke u džepovima, odlučno pošalju javnosti, da im je važnija politička poruka nego umetnost.
A drugi prosto ne umeju da od svog političkog >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << pozorišta stvore umetničko delo. U takvim slučajevima kad je to jasno (jer smo njihove promašaje videli u drugim pozorišnim žanrovima) njihov argument da su oni upravo želeli da pokažu kako ih ne zanima nikakva estetizacija predstave, jadan je izgovor nedarovitih.
Kako se sa našim društevnim krizama javlja pravi talas političkog pozorišta, osećam obavezu da skrenem pažnju da je političko pozorište efikasnije kad zadovoljava i potrebu za umetnošću.
Najjače argumente, naravno, nalazimo u istoriji pozorišta. Na primer rodonačelnici ekpresionizma Piskator i Breht bili su pioniri političkog pozorišta i veliki umetnici. U svojim najboljim međuratnim danima takav je bio i Bojan Stupica. Takva je jednog trenutka bila u nas i predstava „Bure baruta".
Poenta glasi - od viška umetnosti u političkom pozorištu glava takođe ne boli. Naprotiv.
Povezane vesti: Od džumrukane do carine Rado bih video Friz à la Tasovac Lepe prestupnice Pih taj Pi!
