Izvor: Blic, 20.Nov.2010, 01:05 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički rebalans
„Dug rok ne postoji, na dugi rok svi smo mrtvi,“ govorio je legendarni teoretičar ekonomije Džon Kejnz. I u tom smislu svi smo mi, naročito penzioneri u Srbiji, kenzijanci. Ali ne do kraja jer, govoreći o neizvesnoj budućnosti, on je isticao psihološki značaj novca za osećaj sigurnosti.
E, tu smo utanjili jer novca i osećanja sigurnosti je sve manje, a podele nepostojećeg sve više. Šta je logičnije u jednoj normalnoj socijalno odgovornoj državi: da štedi koliko >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << može a troši koliko mora ili obrnuto da štedi koliko mora a troši koliko može! Da ministrica finansija nije napravila inverzivni lapsuz izjavljujući ono prvo, potvrđuje i činjenica da je za manje od dve i po godine mandata šest puta dopisivala i prepravljala budžet drage nam Srbijice. Njena predviđanja i planiranja državnih prihoda i rashoda jedva da bi izdržavali potvrdu u realnom životu do tri meseca. Tada bi opet kretala s kraja, bušeći na jednom da bi zakrpila na drugom mestu. U skladu sa takvom logikom je i njena izjava da se rekonstrukcijom vlade ne bi ništa uštedelo jer su troškovi ove naše, jedne od najglomaznijih vlada na svetu, u morima i okeanima ostalih troškova beznačajni i zanemarljivi! Nije, dakle, kriva vlada, već svi ostali! Zato ona s lakoćom u direktnom razdvajanju značajnog od beznačajnog stalno pominje onu mizernu sumicu od 5.000 dinara koja je linearno podeljena penzionerima.
Da je bar bilo nekakvih skala pa da najugroženiji najviše osete to „darodavstvo" razumela bih ovo poentiranje, kao što razumem obezličavanje one tri milijarde duga državnih institucija i firmi državnim komunalnim preduzećima za vodu, struju, grejanje! Šta će, kud će, kada država kao najveći dužnik troši koliko mora, a štedi koliko može. Ruku na srce i ne može u ovakvom odnosu snaga, kada je sa jedne strane čerupaju nezasiti partijski apetiti raspojasani međusobnim nagodbama, a s druge strane su je očerupali i čerupaju burazerski privatnici koji su ojadili gomilu uspešnih društvenih firmi pa država mora dodatno da se zadužuje i najnovijim rebalansom namiri skoro 2 milijarde dinara za pokrivanje staža zaposlenima u nekadašnjim društvenim firmama. Najveća suma, 5 i po milijardi dinara otići će za izmirivanje stečenih prava građana preko Penzijskog fonda, što je ovoj vladi lakše nego da se konačno raščisti gde je i šta je sa imovinom i dugovima ovom fondu, a pogotovo da se napravi jedna konzistentna i celovita reforma. Ovaj rebalans budžeta nije ništa drugo već ordinarni kratkoročni politički akt, za isto takvu kratkotrajnu kupovinu socijalnog mira, koji će više koštati u budućnosti nego danas.
