Izvor: Politika, 01.Apr.2008, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički pankeri
Za razliku od političara sa Kosova, srpski politički pankeri ne mogu da se naštimuju ni u ludilu
Možda i postoji neki Albanac na Kosovu koji je protiv nezavisnosti Kosova, možda postoje ljudi koji se groze svih zločina, a pogotovo onih o kojima se ovih dana govori zbog postfestum „dojave” Karle del Ponte da je znala da su uhapšenim srpskim civilima vađeni bubrezi, koji su potom prodavani evropskim klinikama. Možda postoje Albanci kojima se gadi ideja da se >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << glavna ulica u Prištini zove Ulica Bila Klintona; možda ima onih koji žale za nekadašnjim bratskim zagrljajem Bore i Ramiza, i možda ima onih koji se stide činjenice da je Hašim Tači, sa svojom mračnom biografijom, danas simbol nezavisnog Kosova, i celokupnog albanskog naroda. Moguće je da ima onih koji su oduvek bili protiv etničkog čišćenja, proterivanja nealbanskog stanovništva sa Kosova, protiv paljenja srpskih svetinja, protiv jednoumlja i visokooktanskih nacionalističkih postulata koji Kosovo danas čine politički i moralno najkompaktnijom državom u Evropi. Možda ih i ima, ali mi za njih nismo čuli, i oni se nalaze u zanemarljivoj i tihoj manjini.
Stvaranje nacionalne države i jeste projekat koji zahteva ono što bi se romantičarskim rečnikom nazvalo slogom, a što se savremenom političkom terminologijom naziva političkom monolitnošću. A, kada takav nacionalni projekat još dobije i podršku najveće svetske sile i njenih saveznika – zar iko ima razloga da postavlja suvišna i neprijatna pitanja? Šta je pravda, demokratija, ko je zločinac u „našim redovima”, gde su i kako su nestali „nestali Srbi” i tome slično. Nacionalni interesi, iznad svega. O tome, u tradicionalnom i izrazito patrijarhalnom društvu, kakvo je albansko, uopšte nije bilo zbora. Svi za jednoga i jedan za sve, pogotovo kada je „meta” jasno definisana.
U Srbiji, međutim, potpuno suprotno „stanje stvari”. Skoro da se Srbija može okarakterisati kao zemlja političkog panka, sa devizom „što gore, to bolje”. Dok u Prištini već decenijama složno svira jedan dobro uvežbani nacionalni orkestar, na srpskoj političkoj sceni ima samo buke, neverovatno jake „muzike na struju”, kakofonije potpuno različitih muzičkih pravaca, instrumenata i jačine. Tu su i gusle, i električne gitare, i flaute i trube. Ništa nikada svima nije po volji. Podela na Dve Srbije, sa svim unutrašnjim varijetetima, nije nikakav novitet iz 21.veka – Srbija se uvek delila bar na dve opcije – partizane i četnike, miloševićevce i antimiloševićevce, nacionaliste i globaliste, na kritičare i apologete, na patriote i izdajnike, na „Ruse” i „Amerikance”, na „Evropejce” i „opančare”, na seljake i građane.
To, sve zajedno, čini da nekima od nas Srbija izgleda kao pojam istinske demokratije, a drugima – kao ključni razlog naše istorijske tragedije. Čak ni u najvažnijim trenucima, naši političari nisu uspeli da se slože oko nacionalnih projekata. Neki od njih mrze čak i ovu srpsku himnu. Stav prema jednostranom proglašenju nezavisnosti Kosova ispostavlja se samo kao predizborna parada – za razliku od političara sa Kosova, srpski politički pankeri ne mogu da se naštimuju ni u ludilu. Ne postoji nikakav konsenzus o tome šta bi danas, posle svega, mogli da budu srpski nacionalni interesi. Jedni, navodno, vuku ka Evropi, drugi, navodno, ka zamrzavanju odnosa sa celim svetom. Jedni nude srednjovekovne mitove, drugi naučnofantastičnu literaturu, treći nas uveravaju da su bajke moguće i da je ključ za „srećan kraj” u njihovim rukama, naročito zato što imaju jak uticaj na pojedine medije,koji služe uglavnom zato da se ismevaju i brukaju oni koji „nisu sa nama”.
Kosovo je ozbiljna država, carstvo nacionalnog jednoumlja – što valjda i jeste preduslov za nastajanje novih država na Balkanu.
Paradoks Srbije, koja se, inače, raspada, leži u činjenici da bi svi ovi naši politički pankeri, bez izuzetka, koji se onoliko kunu u demokratiju, samo kad bi mogli, ukinuli tu bučnu srpsku političku kakofoniju i vrlo rado zaveli „složnost” u javnosti, nalik onoj u kakvoj ovih dana uživa Hašim Tači. www.mirjanabm.com
M. Bobić-Mojsilović
[objavljeno: 02.04.2008]
