Izvor: Blic, 05.Jan.2007, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politički ekstremizam u defanzivi?
Politički ekstremizam u defanzivi?
Pune tri godine Srbija živi u jednoj protivrečnoj, čak apsurdnoj političkoj situaciji. Naime, na prošlim izborima, u decembru 2003. godine, ubedljivo su pobedile demokratske stranke, ali nisu formirale zajedničku vladu. Sadašnja vlada, kao manjinska, neočekivano, i bez većih iskušenja i kriza, funkcionisala je u protekle tri godine uz podršku SPS-a, dok je DS bila u opoziciji! Druga, ne manje apsurdna politička činjenica je da je, >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << posle prave izborne katastrofe u decembru 2000, SRS na izborima u decembru 2003. postala najjača politička i parlamentarna stranka. Nema nikakve sumnje u to da 'zasluge' za takav negativan politički preokret snose upravo pobedničke partije bivšeg DOS-a. Prvo raspad DOS-a, a zatim nedostatak snage i iskrene želje prve demokratske vlasti da odlučno krene u ispunjavanje glavnih izbornih obećanja učinili su svoje, to jest izazvali veliko političko razočaranje građana. Reč je, prvenstveno, o izostanku blagovremenog obračuna sa organizovanim kriminalom, čiji su bitan deo bili brojni pripadnici bivše državne vlasti. Zatim, o izostanku lustracije pripadnika bivšeg režima koji su grubo kršili ljudska prava.
Najzad, umesto očekivane i nužne poreske 'konfiskacije' najvećeg dela imovine ratnih profitera i ekstraprofitera, vrhovi novih vladajućih partija ušli su u niz finansijskih dilova sa njima, da bi na kraju i njihova vlada pala zbog finansijskih i drugih afera. Sve to, uz izuzetno teško nasleđeno ekonomsko i socijalno stanje u društvu i njegov nužno vrlo spor oporavak, naročito u sferi životnog standarda, išlo je naruku obnovi političke snage i uticaja SRS.
U novije vreme, naročito u toku 2006, ima indicija koje ukazuju na slabljenje političke pozicije radikala. Glavni znak tih pozitivnih tendencija su promene u političkoj svesti građana, u njihovom boljem razumevanju naše društvene realnosti i budućnosti. Naime, postepeno preovlađuje shvatanje da je Srbiji mesto u Evropi, u zajednici razvijenih i demokratskih naroda i društava. Na to ukazuju istraživanja koja govore o pozitivnom odnosu većine građana prema društvenim reformama, priključenju Evropskoj uniji i saradnji sa Haškim tribunalom.
Drugo, ogromna većina građana, od kojih su mnogi doskora glasali za radikale, uveliko je shvatila da su ratovi na Balkanu definitivno završeni, a sa njima i glavna podloga nacionalističke i ratnohuškačke radikalske politike. Takva politika i na njoj zasnovana agresivna i demagoška propaganda nemaju više nikakvog uporišta upravo preko Drine, a sve manje i među Srbima na Kosovu. Radikali, po prvi put na poslednjim izborima u Republici Srpskoj, kao i u Crnoj Gori, nisu osvojili nijedan poslanički mandat. To je veoma dobar znak i za Srbiju koja će se neminovno sve brže oslobađati bauka nacionalizma, ekstremizma i populizma, kao glavnog oblika političkog uticaja radikala na zastrašene, socijalno ugrožene, politički i medijski izmanipulisane i pretežno neobrazovane građane.
Treće, protiv radikalske ideologije i propagande radi sam život i logika društvenog razvoja. Nema sumnje, naime, da su u poslednjih šest godina, uz sve promašaje, nedoslednosti i sporosti, postavljeni pravni, ekonomski i institucionalni temelji novog društvenog sistema po uzoru na Evropu. Iako vrlo sporo, postepeno se uvodi red u društvo i ekonomiju, rastu društveni proizvod, strana ulaganja i izvoz, dinar je stabilan, inflacija je pod kontrolom, a životni standard je u blagom porastu. Takođe, već duže vreme dosta uspešno se odvija borba protiv organizovanog kriminala u raznim oblastima privrednog života. Širi se saradnja sa Evropom i susedima. Sve to, nesumnjivo, sužava prostor za ekstremističku i populističku politiku, što je pokazalo i iskustvo društava u tranziciji.
Četvrto, kosovsko pitanje nije više radikalski politički adut. Naime, oko ovoga pitanja postignut je politički konsenzus parlamentarnih stranaka, uključujući i radikale. Zato konačno rešenje statusa Kosova, kakvo god ono bilo, neće biti pripisano u zaslugu ili krivicu bilo kojoj stranci. Doduše, oni koji pamte i misle, znaju da su upravo SPS i radikali, to jest njihova politika 90-ih godina, doveli do dugogodišnje manipulacije građana kosovskim mitom za izborne potrebe i do katastrofalnog ishoda kosovske krize. Zato je obnavljanje stare 'patriotske' retorike radikala i SPS u vezi sa statusom
Kosova u toku aktuelne izborne kampanje, pre svega, znak njihove slabosti, to jest očajničkih pokušaja da zadrže, odnosno pridobiju birače.
Peto, politička pozicija ekstremističkih stranaka utoliko je slabija ukoliko je uspešniji, ubedljiviji predizborni nastup demokratskih snaga. Aktuelna kampanja ukazuje na superiornost njihovih ideja i programa. Ovo utoliko pre što su te ideje dobra sinteza reformi na globalnom planu i konkretnih programa rešavanja glavnih životnih problema građana. Predizborna kampanja ključnih demokratskih stranaka nije u znaku njihovog oštrog konflikta, kao na izborima 2003. godine, već uverljive agitacije za komplementarne, sadržajne i ostvarive političke programe.
Političko i profesionalno sazrevanje najznačajnijih medija, tačnije njihova emancipacija od nacionalizma i političkog ekstremizma, takođe ide u prilog demokratskom i evropskom razvoju Srbije, odnosno smanjuje prostor za radikalsku političku manipulaciju.
Naruku reformskoj i proevropskoj politici ide i nekoliko krupnih pozitivnih mera međunarodne zajednice. To su, pre svih, odlaganje rešenja kosovskog problema do okončanja izbora, obećanje da će pregovori o pridruživanju EU biti nastavljeni posle izbora, pristupanje 'Partnerstvu za mir', početak liberalizacije viznog režima, značajne investicione donacije itd. Sve to, nesumnjivo, utire put Srbije ka Evropi, sužava manevarski prostor za ekstremne i antievropske ideje i najavljuje početak neumitnog procesa njihovog svođenja u evropske standarde.
|
