Izvor: NoviMagazin.rs, 27.Jan.2020, 22:03 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička upotreba mita: “Zapisi” nepismenih proroka
Stvaranje i širenje lažnih mitova i legendi, njihova upotreba i zloupotreba u različite svrhe, od podizanja morala demoralisanom narodu do demonizacije neprijatelja i obračuna s političkim neistomišljenicima, nikada nije prestajalo na ovim prostorima, a eskaliralo je krajem 20. veka
Piše: Branko Vučković
Doći će vreme kada će zima biti kao leto, a leto kao zima. I tada će se nad Srbijom pojaviti velika duga. Ubrzo potom sa prestolja Srbije otići >> Pročitaj celu vest na sajtu NoviMagazin.rs << će mračni vladar, koji uz pomoć nekog čudnog sokoćala s njegovim lažnim licem, beše zagospodario svim nahijama i mnogim dušama. Sa prestolja će ga oterati žena koju beše uzeo za svog seiza zbog njenog barjaka što beše kao duga. Ali odbeći će ona od njega i uz pomoć dotadašnjih neprijatelja zasešće na prestolje, ali će vladati kratko jer je narod neće begenisati zbog tuđeg roda i njenih zastava.
Ovo “proročanstvo” braće Tarabić, navodno prepisano iz nedavno otkrivenih zapisa proroka iz Kremana, objavljeno na jednom portalu na jugu Srbije 1. aprila 2016, prerasta u jedan od savremenih političkih mitova koji se proširi društvenim mrežama svaki put kada se na nebu pojavi duga “usred zime, kad joj vreme nije”.
Stvaranje i širenje lažnihmitova i legendi, njihova upotreba i zloupotreba u različite svrhe, od podizanja morala demoralisanom narodu do demonizacije neprijatelja i obračuna s političkim neistomišljenicima, nikada nije prestajalo na ovim prostorima, a eskaliralo je krajem 20. veka. Srbi su nebeski narod, ćirilica je najstarije pismo na svetu, Srbi najstariji narod..., stvoreni su da bi nadomestili prazne rafove u prodavnicama u kojima nije bilo čak ni hleba i mleka, a kamoli kafe i čokolade.
“Naravno da ti kvazimitovi nisu mogli da popune prazne stomake izgladnelog i osiromašenog naroda, ali su njima svakodnevno punjene glave onog dela populacije koja je više verovala televizoru nego svom stomaku, hraneći se pričom o božanskom poreklu nacije i drugim bajkama za odrasle”, kaže psihološkinja Natalija Sarić.
Književnik Vidosav Stevanović objašnjava: “U poslednjim decenijama mitovi kod nas su postali odgovor na sve ono što nemamo, na sve ono što nije dobro i na sve ono što smo promašili, mi izmišljamo nekakve mitove koji sve to treba na neki način da pokriju.”
AGITPROP I KOŠTICA: Plasiranje i širenje lažnih informacija u čijoj su osnovi elementi mitskog, nacionalnog ili verskog sadržaja bila je jedna od formi AGITPROP-centara za demonizovanje neprijatelja ili veličanje svojih junaka, koju su koristile sve sukobljene strane tokom ratova na teritoriji bivše Jugoslavije.
Jedna takva informacija “kumovala je” kampanji NATO-bombardovanja nazvavši je, navodno, imenom “Milosrdni anđeo”. Ona je prerasla u savremenu legendu i danas je prihvaćena kao istorijska činjenica iako se zna da je potekla iz Ministarstva informisanja tadašnje Srbije i Crne Gore.
U grupu “pozitivnih”, ali takođe izmišljenih savremenih mitova svrstava se i priča iz predizborne kampanje uoči finalnog odmeravanja snaga predsedničkih kandidata Slobodana Miloševića i Vojislava Koštunice, “pisana rukopisom Tarabića”. Prema tom “proročanstvu”, režiranom u Koštuničinom izbornom štabu, “na vlast u Srbiji doći će čovek sa prezimenom u čijoj su osnovi naziv sela iz kojeg potiče i deo ploda najrasprostranjenijeg voća u Srbiji”.
Inače, i mit o Tarabićima, kojima su pripisivane proročanske sposobnosti, na klimavim je nogama budući da njihovi “originalni zapisi” nikada nisu pronađeni, pošto su braća Tarabić bili nepismeni. Oni su navodno, između ostalog, predvideli pronalazak televizije, smene dinastija na prestolu Srbije, propast Obrenovića, progon Karađorđevića, sve do dolaska na vlast Josipa Broza Tita.
Širenjem mita o Tarabićima u prostoru i vremenu njihovo proročanstvo naknadno je obuhvatilo i Slobodana Miloševića, Vojislava Koštunicu, Borisa Tadića “čoveka sa crnim belegom u sedoj kosi” i Tomislava Nikolića, koji je kao predsednik Srbije na jednom zvaničnom sastanku s kineskom državnom delegacijom premijeru Kine Li Kećangu citirao proročanstvo Mitra Tarabića:
“Doći će ljudi sa Istoka, žuti ljudi, i zavladaće svetom i oni će da piju vodu sa reke Morave.”
ZRNO ISTINE: Književnik Vidosav Stevanović misli da mitovi imaju poneko zrno istine, ali da ima i onih bez imalo istine.
“Kao primer navodim Vuka Brankovića, koji je u mitu proglašen izdajnikom, uprkos istorijskim činjenicama koje govore sasvim suprotno, ili mit o Milošu Obiliću, koji je potpuno izmišljen. On je preuzet iz nekih drugih kultura i prilagođen tadašnjim potrebama crkve”, kaže Stevanović.
I Stevanović je bio žrtva propagandne manipulacije javnošću tajnih službi. U novoformiranom mitu proglašen je za autora humoreske “Vojko i Savle”, objavljene u Politici 1986. Ta humoreska je poslužila Slobodanu Miloševiću za obračun sa Ivanom Stambolićem na Osmoj sednici Saveza komunista Srbije. Pravi autor tog pamfleta još uvek je nepoznat, a Stevanović je sudskim putem dokazao da on nije njen autor.
“Mit o tom političkom pamfletu i meni kao njegovom autoru fabrikovan je u službi Državne bezbednosti po modelu Ohranke, tajne policije carske Rusije, koja je tako plasirala izmišljeni tekst Protokoli sionskih mudraca, decenijama smatran za autentičan dokument. Ne kažem da je slučaj humoreske ‘Vojko i Savle’ imao razmere kao ovaj tekst, ali je na isti način organizovan i širen”, kaže Stevanović i ističe da je u Srbiji u proteklih nekoliko kriznih decenija fabrikovano mnogo lažnih mitova: “Na sve te nevolje, narod je morao da izmišlja razne mitove, od toga da smo mi izmislili Vinčansko pismo do modernih političkih mitova koji se sada prave o Ratku Mladiću, kao heroju, a nekada i o Arkanu.”
POGREŠNA ULOGA: Zbog mnoštva takvih primera sociološkinja Jelena Desnica zaključuje da će mitološka ostavština za budućnost Srbije biti mnogo nekvalitetnija od današnjeg mitološkog nasleđa iz prošlosti.
“Nevolja je u tome što se danas prave neke nove mitske priče čiji su junaci ljudi problematičnog karaktera ili događaji kojima baš i ne možemo da se ponosimo. Hoću da kažem da mitologizujemo pogrešne ljude, pogrešne događaje, da u savremenu mitologiju ugrađujemo sistem vrednosti koji nije svojstven ni našem karakteru ni našim prostorima, pogotovu ne onim univerzalnim ljudskim vrednostima koje delimo sa čovečanstvom”, naglašava Desnica i dodaje da takva vrsta mitologije svakako nije u funkciji koju prava mitologija treba da ima.
Stručnjaci za mitologiju zbog toga smatraju da je naše mitsko nasleđe, iako neusklađeno sa istorijskim činjenicama, romantizovano i bajkovito, mnogo lepše od mitske zaostavštine za budućnost.
Ekspertkinja za gastronomsko nasleđe Balkana Tatjana Ognjević, istraživačica Evropskog instituta za hranu sa sedištem u Tulu u Francuskoj, navodi da je i najupečatljivija bajkovita srednjovekovna legenda o zlatnim viljuškama kojima se služio veliki župan Stefan Nemanja, dok je njegov gost na ručku u Nišu kralj Nemačke Fridrih Drugi Barbarosa jeo prstima, potpuno neistinita.
“Nijedan od biografa velikog župana Stefana Nemanje, a to su njegovi sinovi Sava i Stefan Prvovenčani, ne spominju nikakvu večeru u Nišu, a još manje zlatne viljuške koje su, navodno, tada korišćene. Isto tako, hroničari koji su pratili Barbarosu na njegovom pohodu ka Svetoj zemlji nigde ne pominju zlatne viljuške prilikom večere u Nišu”, kaže Ognjević i dodaje da ta naša “zlatna viljuška” metaforički služi da nas podseti na “slavna stara vremena” kako bismo lakše izdržali nedaće s kojima se suočavamo u sadašnjosti.
Govoreći o fenomenu prihvatanja mita kao istorijske činjenice, i sociološkinja Jelena Desnica kaže da ogromna većina mitova svih naroda predstavlja ulepšanu istorijsku prošlost kojom se ljudi brane od sumorne i surove realnosti u kojoj žive.
“Svaki narod ima svoju mitologiju koju voli i koja ga u suštini podseća na to gde su mu koreni, ko su bili najveći junaci, koje su vrednosti zastupali. Junaci mitskih priča uvek nose nešto pozitivno u sebi. U mitskoj priči uvek imate neku pouku. Ali mi danas imamo potrebu da prenaglašavamo i ono što je dobro i ono što je loše. Ja bih pre sve to vezala za megalomaniju nego za mitomaniju, a imamo i potrebu da stvaramo mitove. Mi smo jedan dobar period svoje istorije proveli bez mogućnosti da u kontinuitetu, kao drugi narodi, iz naše istorije izvlačimo ono najbolje i to pretvaramo u mitove koje bismo ostavljali za budućnost”, zaključuje Desnica.
Istoričar Dejan Ristić, čija je knjiga Mitovi srpske istorije nedavno izašla iz štampe, kaže da je takav doživljaj mitova u Srbiji posledica traumatičnog nasleđa iz bliske prošlosti i konstantne krize koja traje decenijama. On ističe da, sa aspekta mitologije, takvo shvatanje mitova nije sporno, ali da je problem u tome što mnogi građani često izmišljene događaje prihvataju kao neupitnu činjenicu.
“Mi ponekad umemo da damo prednost mitskom nad istorijskim, mašti nad istinom i onda dolazimo u situaciju da svoje stavove i vrednosne sudove zasnivamo na nečemu što nije utemeljeno u činjenicama, istini, stvarnosti već je utemeljeno u nečemu imaginarnom. Time uskraćujemo sebe za znanja, veštine i različite primere iz istorije i oslanjamo se na nešto nesigurno, a to je – mit. Mit nije istorija niti može biti istorija, mit nije istina; mit je plod mašte, imaginacije. U tome je bitna razlika između mita i određene istorijske stvarnosti”, kaže Ristić.
Govoreći o bezuslovnom prihvatanju mitova, Vidosav Stevanović ističe da su ljudi koji nekritički prihvataju mitove duhovno lenji: “Inteligencija se meri sposobnošću shvatanja stvarnosti i stvarnih činjenica. Sve ono što pogrešno vidimo, to je na našu štetu. Onaj ko prihvata i nekritički guta mitove da bi od sebe sakrio stvarnost, taj najveću štetu nanosi sebi. Sasvim je drugo pitanje zašto su ljudi spremni da olako prihvataju mitove. Ja mislim da se prvenstveno radi o potrebi da se izmišlja, o lakovernosti i lenjosti duha. Najbolje je prihvatiti ono što je gotovo i već završeno nego se truditi da se shvati suština svega.”
Stvarnost je, objašnjava, uvek ružnija od onoga što mi mislimo o njoj ili kako je izmišljamo. Svi mitovi su iskrivljena ili projektovana stvarnost, laž koja nekom prija – onima koji upravljaju društvom mitovi su zbog toga neophodni. Pitanje je samo koliko su oni kojima se upravlja spremni da prihvate te mitove i da na osnovu toga trpe sve što im se događa. Mitovi su, u stvari, ista potreba i onih koji izmišljaju i onih koji ih prihvataju i veruju u njih.
*Tekst je deo projekta “Očuvana kulturna baština Srbije, adut u integracijama”, koji se sufinansira sredstvima iz budžeta Republike Srbije, Ministarstvo za kulturu i informisanje. Stavovi izneti u podržanom medijskom projektu nužno ne izražavaju stavove organa koji je dodelio sredstva
.jpg)
