Izvor: Blic, 11.Okt.2007, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Politička privatizacija
Taman kad pomislite da u Srbiji postoji granica bezobrazluka preko koje političari ne mogu da pređu - usledi iznenađenje. To je potvrdio najnoviji primer stranačke privatizacije javnih preduzeća. Najpre su se Tadić, Koštunica i Dinkić dogovorili kome će šta da pripadne po formuli 3-2-1, a onda su pokazali kako je moguće brzopotezno postići konsenzus kad je reč o stranačkim interesima.
Dogovorili su se da stranka koja daje direktora javnog preduzeća ima i većinu članova >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << upravnog odbora u istom preduzeću. Mogli su, barem, da fingiraju nekakvu međusobnu kontrolu tako što bi stranačkog direktora kontrolisala većina u upravnom odboru iz suprotnog tabora. Naravno, ni to ne znači da je reč o spasonosnom receptu protiv korupcije, ali barem daje privid da se poštuju formalna pravila igre.
Ovako su javna preduzeća svedena na stranačke posede. Stranački ljudi su i menadžeri i kontrolori. Odgovaraju sami sebi. Opravdanja da time stranke snose punu odgovornost za preduzeće kojim upravljaju, deluju ubedljivo koliko i imenovanje koze za čuvara kupusa.
I direktor i upravni odbor - kako to korupcionaški zvuči.
