Izvor: Blic, 12.Avg.2003, 12:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Političarima važnija vlast od reformi
Političarima važnija vlast od reformi
Da se odmah posle oktobra 2000. krenulo u neophodne reforme ne bi bilo nemoguće da se Srbija nađe u krugu zemalja koje će verovatno negde oko 2007. ući u EU. Izgubljene su gotovo tri godine na sasvim druge stvari i sada je ta šansa propuštena, kaže za 'Blic' Vladimir Gligorov, istraživač Instituta za upoređivanje međunarodnih ekonomija.
- Od tog saznanja mogla bi se izvući korist, ali samo ako se sada krene odlučnije. >> Pročitaj celu vest na sajtu Blic << Sumnjam da je to moguće pre nego što se održe izbori i donese ustav i potom uredi čitava javna sfera.
Šta je trebalo uraditi?
- Potrebno je bilo jasno razdvajanje javne od privatne sfere, kao i odlučna primena zakona. Još potrebnije je bilo da se pod demokratsku kontrolu stavi čitava oblast bezbednosti. Umesto toga izabrana je kombinacija neuspešnog obračuna i neprincipijelne saradnje. To je delegitimisalo manje-više sve elemente vlasti, a to je, opet, dovelo do zastoja u uvođenju i sprovođenju reformi.
Kakav je odnos države prema organizovanom kriminalu i koje su posledice?
- U Srbiji je to dovelo do veoma ozbiljne političke krize. Ubijen je predsednik Vlade. To je jedan strašan događaj. Videćemo šta će suđenje da pokaže. Kako sada stvari stoje, izgleda da se verovalo da će reforme nekako same od sebe da se obračunaju sa organizovanim kriminalom i njegovom kontrolom značajnih delova državne mašinerije, što je nasleđeno od Miloševićeve vladavine. Sada se stavlja veći naglasak na vladavinu prava, ali vlasti nemaju snage da to i sprovedu. Što se Crne Gore tiče, tamo tako drastičnog nasrtaja na državu i vlast nije bilo i to možda sugeriše da je tamo situacija drugačija i da se država više suočava sa raširenom korupcijom nego sa agresivnim organizovanim kriminalom. No, teško je tu bilo šta određeno reči jer nema vladavine prava.
U tom smislu, da li je opstanak zajednice političko ili ekonomsko pitanje?
- Politička i ekonomska pitanja su povezana. Državna zajednica je definisana Ustavnom poveljom kao prelazno rešenje. Ako se pođe od interesa država članica, tada su šanse male da se takva državna zajednica održi. Budući da države članice nemaju zajedničke finansije, teško je videti da mogu da imaju trajne interese za zajedničke funkcije koje su sada ostavljene državnoj zajednici. Članice mogu da imaju zajedničku međunarodnu politiku, ali će, u stvari, gotovo uvek pregovarati o onome što je njima pojedinačno u interesu, kao što bi i trebalo da čine. Pre svega zato što zajednica ne pruža potrebne mogućnosti demokratske kontrole. Recimo, predstavljanje u međunarodnim finansijskim ustanovama nije samo problem tehničke osposobljenosti monetarnih vlasti Srbije i Crne Gore već i njihove demokratske odgovornosti. Budući da one odgovaraju svojim skupštinama, a ne i skupštini druge države članice i zajednice, teško je videti da se može uspostaviti neophodno poverenje i odgovornost ovih ustanova. Problem demokratske kontrole se postavlja i kada je reč o vojsci. Nju bi trebalo da kontroliše odgovarajuće predstavničko telo, a to su u ovom slučaju skupštine država članica jer su one te koje tu vojsku finansiraju. U ovom času, međutim, to nije moguće. Dakle, šanse da se zajednica održi su male zato što je malo zajedničkih interesa i zato što je veliki demokratski deficit.
Ustavna povelja je i obaveza prema Evropskoj uniji i ona će insistirati na tome. Za, recimo, za Sjedinjene Države, održanje zajednice može bit pitanje kontrole oružanih snaga i ako se preuzmu obaveze prema 'Partnerstvu za mir' i potom prema NATO, to može da poveća podršku zajednici. No, i te obaveze su uslovne budući da se time samo odlaže rešavanje nekih ključnih problema, kao što je onaj o konačnom statusu Kosova.
Da li političari ozbiljno govore kada tvrde da su za priključenje Evropskoj uniji?
- U izvesnom smislu, stalna erozija legitimnosti u obema državama članicama i u samoj državnoj zajednici utiče na politička rukovodstva da se sve zdušnije zalažu za očuvanje postojećeg stanja. To je, naravno, neodrživo, jer će se morati doneti ustavi država članica i moraće se kad-tad organizovati izbori. Kada je reč o pridruživanju Evropskoj uniji, tu se spremnost lakše može ceniti. Budući da se od Evropske unije očekuje da uvaži specifičnosti državne zajednice Srbije i Crne Gore, i to u oblastima gde Evropska unija ne može da uvažava specifičnosti, a to je oblast trgovine, jasno je da su unutrašnja pitanja još uvek važnija od integracije sa Evropskom unijom. Na primer, u oblasti unutrašnje i spoljne trgovine, Srbija i Crna Gora je manje država nego Bosna i Hercegovina. Ovo je posledica i razlika u strategijama tranzicije, u meri u kojoj ih uopšte ima. Srbija bi da se više oslanja na državu, a Crna Gora na tržište. To će stalno stvarati probleme kod harmonizacije ekonomske regulative, koja je neophodna ako se želi pridruživanje Evropskoj uniji. B. Drenča
