Izvor: RTS, 06.Dec.2014, 08:49 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polemiku nema ko da piše
Tekst Muharema Bazdulja o "beskičmenoj drugoj Srbiji", posle dužeg vremena izazvao je polemiku, ne samo u Srbiji već i u regionu. Tako smo se podsetili na ovaj, već pomalo zaboravljeni žanr. Da li je problem što takozvana prva i druga Srbija ne razgovaraju međusobno ili je Srbija postala periferno evropsko društvo u kojem polemiku nema ni ko da piše, ni ko da čita.
Aleksandar Tijanić i Srđa Popović, dve potpuno različite ličnosti, uspeli su, godinu dana posle svoje >> Pročitaj celu vest na sajtu RTS << smrti, da u Srbiji, nakon dugo vremena, ponovo izazovu polemiku.
Muharem Bazdulj je u tekstu Hronika najavljene praznine, između ostalog napisao da se druga Srbija posle smrti Srđe Popovića ponaša kao fudbalski tim bez trenera, da je bez Tijanića i Popovića društvo dezorijentisano, kako u medijima, tako i na opozicionoj sceni.
I već samo stavljanje njih dvojice u isti tekst izazvalo je polemiku, a kamoli rečenica da je Srđa Popović, podržavajući bele listiće, svesno doprineo dolasku na vlast Srpske napredne stranke. Najžučnija reakcija stigla je čak iz Hrvatske.
"Upravo je podlost pogonsko gorivo mini-serijala pod radnim naslovom Srđa i Vreme, u kojem beogradski politički tjednik sada već redovito cipelari Srđu Popovića, čoveka koji je taj list pokrenuo", napisao je Viktor Ivančić.
Polemika je nastavljena na stranicama Politike, ali i u nedeljnicima. Odgovorio je autor teksta, ali i najprozvaniji.
"Imamo jednu dramatičnu ljutnju u toj nekoj čaršiji, posebno to što se nekad zvalo druga Srbija, to više ne postoji. To je nekoherentno, kako smo se usudili da u isti tekst stavimo dvojicu ljudi, oni već to doživljavaju kao skrnavljenje", kaže Dragoljub Žarković.
Tako je, posle dužeg vremena, oživela polemika kao književno-novinarski žanr. Poslednja veća polemika bila je ona od pre dve i po godine, kada je bivši predsednik Boris Tadić dao čuveni intervju Politici, a njegov medijski savetnik Nebojša Krstić tada je učestvovao u intervjuu.
Intervju je objavljen integralno, usledila je polemika na stranicama Politike, ali i smene novinara i urednice. I sve do danas nije bilo sličnih polemika, mada je bilo događaja.
"Događaji prolaze brzinom munje, ima tih polemika na društvenim mrežama. To su one brze kao muva kad proleti. To je na trenutak, nešto bljesne, pa zamre. Mi nemamo suštinski, nemamo socijalno-ekonomske i političke uslove za polemički ton", smatra Dragoljub Žarković.
Pisac Vladimir Kecmanović takođe podseća da je internet otvorio mogućnost za bezbroj blogova i foruma na kojima se vode polemike.
"Naravno, pošto ih je bezbroj i pošto su rasute po različim medijima, ljudi ih prate parcijalno", kaže Kecmanović.
Filozof Vladimir Milutinović kaže da polemike danas nema jer mnogi ljudi misle da sa nekim osobama sa druge strane ne bi trebalo ni da razgovaraju.
Polemika je narodski tuk na utuk. Dobru polimeku može da izazove samo inteligentna provokacija. Polemičar ne želi konsenzus, već pobedu u polemici, bilo da je oblast u kojoj se takmiči politika, nauka ili književnost.
Knjige koje su spomenici polemici
Veliki polemičar bio je jugoslovenski pisac Miroslav Krleža. Isprovociran, napisao je čuvenu rečenicu da u Komunističkoj partiji Jugoslavije postoje tri ovna: Mil-ovan Đilas, Rad-ovan Zogović i J-ovan Popović. Sa kritičarima je žestoko polemisao i Danilo Kiš, posebno sa Dušanom Jeremićem o knjizi Grobnica za Borisa Davidoviča. Te polemike postale su knjiga Čas anatomije, možda najbolji polemički spis do danas, koji je obeležio život Kiša.
"Zanimljiv je sukob Kiša i Jeremića, koji je njemu odgovorio knjigom. Mislim da su argumenti na Kišovoj strani, ali nezavisno od toga na čijoj ste strani, obe knjige su vrhunski tekstovi. One zaista vrede kao spomenik tom zanatu", priča Vladimir Kecmanović, koji je i sam polemisao: o Gavrilu Principu, Mladoj Bosni, o događajima u Bosni s kraja 20. veka, o rediteljskom tumačenju njegove knjige Top je bio vreo.
Kaže da su teme koje okupljaju masovnu pažnju – senzacija. "To su tekstovi u tabloidima, koji su sumnjive istinitosti i deluju što je moguće bombastičnije. Nije više sukob mišljenja ono što može da privuče pažnju", smatra Kecmanović.
"Mi smo jedno malo uplašeno društvo, ljudi su zabavljeni – i potpuno ih razumem – sopstvenim jadom, svojom brigom za egzistenciju, za porodicu, i nema tu polemičkog žara", kaže Dragoljub Žarković.
Polemike je bilo prvih godina posle Petog oktobra. Gledala su se suđenja iz Haškog tribunala, raspravljalo se o pitanjima individualne odgovornosti i kolektivne krivice. Tada je i nastala podela na prvu i u drugu Srbiju i sa velikim žarom su se čitali tekstovi tipičnih predstavnika dve Srbije kao što su Slobodan Antonić i Biljana Srbljanović.
Glave su se u međuvremenu ohladile, strasti stišale, dve Srbije imaju svoje novine i sajtove. I čini se da sa više žara raspravljaju o mangupima u sopstvenim redovima.
"Imaju neka svoja glasila, poput lista Pečat, koji ja cenim, imaju jednu čvrstu liniju, ali u Pečatu samo oni govore, a u nekim drugim novinama samo ovi govore i tu nema tačaka dodiranja. Svako se obraća svojoj tipičnoj publici i nema razmene kvaliteta, nema novih otvaranja kao u šahu", navodi Žarković.
Vladimir Milutinović kaže da su dve Srbije ranije bile bliže, jer su i jedna i druga bile važnije.
"Sad su na većoj margini čisti desničari, hajde da nazovemo Antonića takvim, i čisti levičari, hajde da nazovemo Biljanu Srbljanović takvom. Sad je, bar politički, veći prostor ostavljen za neku sredinu. To je tako i medijski", objašnjava Milutinović.
Šta je sa polemikom danas?
Pojedini sociolozi smatraju da u društvima sa evropske periferije, kakvo je između ostalog i naše, nema mnogo mesta za polemiku. Kakva polemika danas može da privuče čitaoce, a koje teme mogu da privuku polemičare?
"Mi nemamo polemiku o 'Beogradu na vodi'. Bilo je pokušaja da se u stručnim krugovima ta polemika povede, pa je i to ugušeno na razne načine. Na primer, 22 člana SANU, nisu svi akademici, nego i stručni saradnici, dali su jedno saopštenje protiv 'Beograda na vodi'. To je odjednom nestalo sa njihovog sajta. Niti to ko pominje, niti oni vode polemiku sa gradskim vlastima", priča Žarković.
Konačno, da li je moguće produžiti polemiku s početka priče? Muharem Bazdulj piše da su i druga Srbija i mediji obezglavljeni smrću Srđe Popovića i Aleksandra Tijanića. Da li je za ovih godinu dana, koliko njih nema, izgubila i polemika u Srbiji?
"To nigde u tekstu ne piše, ali to jeste podtekst teksta, otišla su dva jaka čoveka. Mislim da bi nam i ta građanska scena bila drugačija da je Srđa živ, da može da artikuliše svoj pogled na nju, a mislim da bi nam i medijska scena bila jača da je Saša Tijanić živ", navodi Žarković.
Vladimir Kecmanović ne misli da je polemika, s odlaskom Tijanića i Popovića, umrla, ali ističe da su njih dvojica bili izvrsni polemičari i inteligentni ljudi.
Jedni kažu da je to što nema vatrene polemike kao pre 10 godina dokaz da je srpsko društvo sazrelo. Drugi da je zbog toga što ne razgovara sa samim sobom, srpsko društvo u evropskom ćošku. U tom ćošku nema ko ni da piše polemike, niti da ih čita.
