Izvor: Glas javnosti, 21.Jun.2008, 08:37 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Polarna noć muzeja
U ono vreme ko god bi se odande vratio sa kraćeg službenog putovanja, pričaše: Rusija je zemlja muzeja. Zemlja prepravljena u beskonačni muzej. Putovali su novinari i književnici, sportisti i pevači, slavisti i rukovodioci privrednih sistema, visoki državni službenici i, ređe, studentske grupe radi stručnog usavršavanja. U svesti i rečniku putnika Rusija je predstavljala sinonim za ceo Sovjetski Savez, a Mađarska, Poljska i Čehoslovačka, gledano sa ove strane, behu samo predsoblje >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << velikog ruskog carstva u kojem su i krunisani gospodari, sudeći prema eksponatima, na neki svoj naročiti način i u svoje vreme, upirali u kola klasika sovjetskog socijalizma i heroja socijalističkog rada. U neruske predele imperije noga radoznalih putnika retko je zalazila, ali onaj ko je sanjao o Alma Ati i Tbilisiju u specijalizovanoj prodavnici suvenira za strance, u Moskvi i Lenjingradu, mogao je da za nekoliko kopejki kupi harmonika-razglednice Tbilisija i Alma Ate, onu pantljičaru sa slikama tamošnjih znamenitosti. Na obilazak muzeja, nezamisliv bez vodiča i pratioca, uglavnom su se svodili boravci u Rusiji, a talog buđavih uspomena, usmeravan prema emocionalnim ustavama, prekrivao je sličice stvarnog života u jednoj velikoj zemlji. I sam realni život pripreman je, štavljen i skrajan, za budući eksponat.
U jedan muzej, međutim, retko su dovođeni stranci. Kazanjski saborni hram u Sankt Peterburgu pretvoren je u lenjingradski muzej antireligioznosti, natrpan eksponatima svih mogućih razloga i argumenata da građanin raskrsti s verom u Tvorca, stvoritelja neba i zemlje, ili pak da na najjeftiniji način pribavi izgovor ukoliko njegov pusti duhovni sovhoz, uzalud zasejan tradicionalnim semenom vere, nije donosio hranljivog ploda. Pred ulazom u lenjingradski saborni muzej neverovanja nizali su se redovi posetilaca. I biljetočki su se plaćale. LJudi su dolazili da posete čuveni hram o čiju kupolu, kao jedan od najčudesnijih eksponata, bejaše obešeno ogromno klatno. Levo-desno, desno-levo - amplituda je naznačavala horizontalnu ravan beskonačnog kretanja, ali vertikala se, ipak, završavala u kupoli, i nebo sa svojim visokim tajnama još uvek beše sasvim daleko i dovoljno prostrano da čuva krnjatak svačije vere.
Po zidovima hrama, pripovedali su nam prijatelji, umesto ikona i freski, poređane su retko viđeni primerci ljudske hula - fotografije masnih i pijanih sveštenika, priznanice za bogoslužbeničku taksu, raskupusani molitvenici, skaredni crteži po motivima iz svetog pisma... Ali sve je, izgleda, prolazno i svaka ideologija ima izvesni rok trajanja, Devedesetih godina i lenjingradski muzej je zatvoren i kazanjskom hramu vraćena starinska namena. Ni traga da je tu Nečastivi ikada prenoćio.
Često se setim ovog primera. U mislima birkam lokaciju gde bi se u Srbiji mogao smestiti sličan muzej. Na zidove okačite šta god vam volja, ali ja bih o plafon obesio ono čudesno koferče s lovom, neka amplituda njegovog zeva naznači beskrajnu horizontalu alavosti takozvane nam političke elite. Na stočić ispod stakla podvukao bih počasno predizborno pasošče i koju besplatnu akcijicu, bez daljeg i čuveno proevrpsko penkalo, par tetkinih kauča, brze pruge i velelepne ćuprije, glogov kolac iz Požarevca, fijatov karburator i Kragujevca, pokojne premijere i preminule gradonačelnike... Gurajte čega god se setite, ima mesta. Ja, zapravo, pomišljam kako bi se cela Srbija dala prepraviti u jedan raskošan muzej bez kustosa i bez portira.
