Izvor: Politika, 21.Nov.2013, 12:30 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pola veka sumnji u to ko stoji iza ubistva Kenedija
Zašto američka javnost i 50 godina od atentata na predsednika Kenedija ne veruje u zvaničnu verziju da je Li Harvi Osvald njegov jedini učesnik
Od našeg stalnog dopisnika
Vašington – Svi se slažu da je brutalno ubijen: jedan metak mu je prošao kroz vrat, a drugi mu razneo lobanju. Konsenzus se na tome završava.
Pola veka od atentata na predsednika Džona Ficdžeralda Kenedija, jedne od najvećih političkih trauma Amerike, sumnje u >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << zvaničnu verziju, onu koju je utvrdila predsednička komisija sa tadašnjim sudijom Vrhovnog suda Erlom Vorenom na čelu, podjednako su jake kao i kad je ona objavljena 1964.
Prema najnovijoj anketi Asošijeted presa, nevericu da je tok američke istorije promenio jedan gubitnik sa društvene margine, puškom kupljenom preko kataloške prodaje, izražava 60 odsto Amerikanaca.
To je znatno manje nego pre 12 godina, kada je u neku alternativnu verziju verovalo 80 odsto javnosti, ali je i dalje mnogo, s obzirom na istorijsku distancu i ogromnu količinu literature o tom događaju.Ili možda upravo zbog toga.
Ulje na večitu vatru teorija zavere dolio je pre neki dan niko drugi nego državni sekretar Džon Keri, izjavom kako on lično „ozbiljno sumnja” da je atentator, otpušteni marinac Li Harvi Osvald delovao sam. Keri je rekao da veruje da je atentator bio „inspirisan negde ili nečim”.
Od oko tridesetak različitih verzija, najčešće se pominje pet: da je atentat organizovao hladnoratovski protivnik SAD, Sovjetski Savez, da je delo mafije, da ga je pripremila i realizovala CIA, zatim komunistička Kuba i na kraju – da je bio delo onoga ko se atentatom najviše okoristio, jer je postao predsednik: tadašnjeg potpredsednika Lindona Džonsona.
Teza da su Kenedija ubili „Rusi”, zasniva se na istorijskom kontekstu: hladni rat je bio na vrhuncu, SSSR je bio prinuđen da povuče svoje rakete koje je tajno instalirao na Kubi, a Nikita Hruščov je hteo da se osveti zbog tog „poniženja”.
Sem toga, Osvald je više od dve godine proveo u SSSR-u i u Ameriku se, sa ruskom suprugom, vratio godinu dana pre atentata. Bilo je dakle dovoljno vremena i da se u Minsku (gde je živeo) indoktrinira i da se za atentat po povratku pripremi.
U „mafijaškoj” varijanti, ubistvo predsednika su naručili kumovi Karlos Marčelo i Santo Trafikante, kako bi neutralisali njegov krstaški rat protiv organizovanog kriminala. Sem toga, čovek koji je samo dva dana posle atentata ubio Osvalda, vlasnik striptiz bara Džek Rubi, imao je dokazane veze sa podzemljem.
CIA je mirođija u svakoj zavereničkoj čorbi, pre svega zato što je moćna, tajnovita i ozloglašena. Potvrđeno je, uostalom, da su se njeni agenti domunđavali sa mafijom da se ubije predsednik, ali kubanski, Fidel Kastro. Motiv da ubije svog, Kenedija, bila je navodno njegova namera da agenciju demontira (poverio se jednom saradniku da će CIA biti „rasparčana na hiljadu delova”).
Kubanci su imali motiv da ubiju predsednika SAD, Osvald je nesumnjivo bio njihov simpatizer, ali da li su to mogli da izvedu?
Što se tiče Džonsona (preminuo 1973), on je navodno strahovao da ga Kenedi neće odabrati za potpredsedničkog kandidata na izborima 1964, da će ga izložiti istrazi zbog korupcije i okončati mu političku karijeru. Ta teza se osnažuje navođenjem činjenica da je upravo Džonson insistirao da se putuje u Dalas, iako je bilo procena da je to bezbednosni rizik, da je insistirao da zakletvu položi pre nego što je predsednički avion poleteo ka Vašingtonu i što je u Vorenovu komisiju ubacio svog patrona, okorelog desničara i rasistu Ričarda Rasela, senatora iz Džordžije, kao i Alena Dalsa, direktora CIA, koga je Kenedi smatrao odgovornim za fijasko u Zalivu svinja.
Kako god bilo, svaka zvanična činjenica ima alternativnu verziju i tumačenja. Ali zavereničku paranoju su raspirile i mnoge u najmanju ruku neobične činjenice, kao i niz grešaka i nedoslednosti u 26-tomnom izveštaju Vorenove komisije, zbog čega su nezvanične verzije u nekim slučajevima veoma uverljive, poput one iz trosatnog filmskog hita DŽFK Olivera Stouna iz 1991
Zašto je, između ostalog, 1.171 dokument CIA o atentatu još „strogo poverljiv” i neće biti dostupan sve do 2017, kako to tvrdi Leri Sabato, direktor Centra za politiku Univerziteta Virdžinije, i autor nove knjige o Kenediju i atentatu.
Da li su svi bezbednosni propusti 22. novembra 1963. u Dalasu bili zaista slučajni? Da li je Osvald bio toliko vešt da je neautomatskim snajperom mogao da ispali tri hica u roku od 5,7 sekundi i pokretnu metu precizno pogodi dva puta?
Pitanja je mnogo, a odgovor na svako zavisi i od toga u šta neko veruje.
Ali glavno pitanje, na koje se odgovor može naslutiti, glasi: može li tajna o atentatu, ako postoji, da bude čuvana 50 godina?
Milan Mišić
objavljeno: 21.11.2013.
.jpg)
