Izvor: Press, 26.Dec.2013, 13:53 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pola plate je više od ništa a manje od cele
Pošto nemam ništa od postavljanja niti mogu pomoći onima bez pola plate, niti odmoći onima bez pola države, treba da se odlučim sad, da li da se odmah ubijem, odmah propijem ili nađem negde jeftinu drogu. Ima tu kod škole, malo levo od onih agresora što bacaju granate. Znači, sve mi je tu. Blizu. Stvar je odluke. Ne znam samo šta će reći mojoj deci: "Vidi, mama joj se drogira... hi-hi-hi. 'Uradila' se, sad kupila još i topovski udar, hahaha!"ž
Molim lepo. Ako uzmem da računam, >> Pročitaj celu vest na sajtu Press << a ne znam da računam, al' tol'ko sam pametna da mogu da vidim da mi do daljeg nećemo jesti ništa! Što nije tako ni loše. Odma' manje i struje i vode i toalet papira.
Imam ideju. Što da nemam? Moram početi da kradem. Za početak ću da kradem hranu u prodavnici. Smisliću već kako da zamajem barkod, raspitam se malo po kraju... kod onih klinaca što slabo u školu idu. Ukrasti hranu i nije neki veći greh. I nešto mnogo kažnjivo. Imam i ja kuma u SUP-u, ko nema?
E sad, pošto u banku, jelte, u ovom slučaju nema razloga više da se ide, a oni i te kako hoće da me vide jer sam im se tamo svašta zaklinjala, davala krv, molila i obećavala, sad treba izmisliti kako prevariti onog koga još niko prevario nije. Tu sam isto tanka.
Nemoj neko da bi mi predlagao da pozajmljujem pare. Ili da prodam nešto.
Bundu, jelte, nemam, zlato odavno potrošeno u zidanje dečjih soba, a baš da je neko lud za kolekcijom kineske bižuterije, ne verujem.
Mogu eventualno da rasprodam onu, iz očaja nagomilavanu, ultra jeftinu garderobu, eventualno onu malkice skuplju, otplaćivanu na nekoliko meseci. I da je prodam jednom od 23879234857 prodavnica polovne robe, one robe što dolazi iz kontigenata zemalja EU namenjene za pomoć tamošnjim socijalno ugroženim licima. A ovi, što su se setili da je tamo kupe na kilo pa ovde prodaju na komad, svaka čast. Pa još prave i popuste da nerviraju konkurenciju iz ulice. Posebno smo na popuste radosni mi iz oblasti prosvete, kulture a bogami i zdravstva.
Imam i pozamašnu biblioteku, al' mislim da nešto nikom više nije do čitanja, sve i da poklanjam knjige. Možda bih više dobila da sve ode u staru hartiju, jer kome će trebati prašnjave knjige za par, a kamoli dvaj's godina.
E, lutke ne dam! Ni automobilčiće! One ko prave. Ni dečje prve cipelice i odelca. Ne može! Ni da mi stave cev na čelo. Čuvam i prve šlaufe i prve trotinete i prve skejtove, i svoje, kamoli dečije. O pločama i ce-de-o-vi-ma ne treba trošiti reči.
Dakle, ako sve ovo nije neka pošalica države (opštine) s narodom, nek mi se jave ovi što znaju oko dekodiranja barkoda. Oni se uglavnom poznaju sa konzumentima novogodišnje-božićno-slavske teške artiljerije i onima što se muvaju oko škole a u školu ne zalaze. Ma i da je pošalica, dajte kontakte. Neće da se bace...
.jpg)
