Izvor: Politika, 18.Jan.2008, 13:00 (ažurirano 02.Apr.2020.)
Pokret nikad ne laže
Sav onaj takozvani železni klasični baletski repertoar („Labudovo jezero”, „Žizela”, „Uspavana lepotica” i „Don Kihot”) u beogradskom Narodnom pozorištu trenutno je na plećima – „nejakim”, pomisle laici – Ane Pavlović, primabalerine u zenitu. Prošle nedelje, dve večeri bila je partnerka gostu Ronaldu Savkoviću, prvaku Baleta Berlinske opere. Oni: Kitri i Bazil – u novom „Don Kihotu”. Ovo je samo jedna >> Pročitaj celu vest na sajtu Politika << od najsvežijih slika iz Aninog bogatog umetničkog albuma, u kome su i tolike druge role prvoga reda. Lako se muči da ih sve izbroji... Smeje se što svaki čas neku zaboravi ili se zabroji. Odustaje od te ekspres biografije, nekim drugim rečima će, kaže, živopisnije obojiti ovaj svoj portret.
INTERVJU
Prvenstveno ste klasična balerina, ali na početku karijere Vaš svet igre bio je malo drugačiji?
– Sa diplomom baletske škole „Lujo Davičo” (klasa Ivanke Lukateli), dobila sam angažman u Baletu Opere iz Graca, gde sam najviše naučila o savremenom plesu koji su negovali. Dve godine posle, poželela sam da se vratim kući. Dakle, Narodno pozorište, novi početak, u liniji ansambla... pa role, sve veće i veće. Drago mi je što sam se penjala korak po korak. Najbolje je tako.
Razni likovi čekali su Vas na tom putu, mnogi bajkoviti – labudovi, vile, uspavane princeze" Kako sada, u trideset petoj, vidite svu tu Vašu baletsku galeriju?
– Kada ste mnogo mladi, mnogo je više i uzbuđenja. Sa protokom godina, sazrevate i menjate se na sceni, baš kao i u životu. Sada razmišljam o bojama i nijansama svojih likova, svaki istražujem u sebi, u svom telu i duši.
U kojem se od Vaših mnogobrojnih scenskih „odela” najbolje osećate?
– Teško je to pitanje, jer je povezano sa mojim raspoloženjima. Kad sam vesela poželim jedan, kad sam setna drugi lik" itd. Pre neko veče, uoči „Kihota”, kažem u sebi: „Što bih volela da sam večeras Žizela”. Ona je najčešće taj moj favorit, premda me ona najviše fizički i emocionalno iscrpi. Dva dana posle Žizele, ja sam i sebi samoj čudna, duša mi je potpuno isceđena. U toj predstavi preživim pet-šest psihičkih stanja.
To je Vaš život kad predstava prođe, a kakav je onaj koji prethodi izlasku na scenu?
– Tada se osećam kao najusamljenije biće na svetu. Sama u kosmosu. Brišem u glavi sve slike iz tog dana, gledam u tačku i pokušavam da sakupim sve deliće svoje ličnosti. Međutim, čim obučem kostim ja sam neko drugi – onaj koga igram. I dan uoči predstave, ja, inače druželjubiva, bežim od ljudi, zavlačim se u najuži porodični krug, gde je suprug i naša četvorogodišnja kći Nina.
U igračkom ste zenitu "
– Mislim da sada berem plodove dugog rada u sali. Dođe i taj čas u našoj kratkoj karijeri. Mnogi rano dobiju svoju šansu i odgovornost na sceni, ali prava umetnička zrelost dolazi znatno kasnije. Znamo ironično da kažemo: taman kada naučiš da igraš, ti više da igraš ne možeš. Mene je sada zaista puno na sceni. Teško je, ali još teže kada igrač ne igra. Čim me nema u teatru telo počinje da se žali, buni. Valjda se naviklo na adrenalin. Igrač je tada kao ajkula bez plivanja.
Dani i godine igre koji su pred Vama šta donose publici?
– Održavaću svoj klasični repertoar, treba me očekivati i u „Kraljici Margo” i u jednoj sasvim novoj ulozi – Tašane, u baletu koreografa Lidije Pilipenko, koja se inspiriše likom i delom Bore Stankovića. Sve je to ova godina. Gledati malo dalje"? Kod nas vidite samo svoje želje. Moja lična je da doživim da odigram nešto od Kilijana, Forsajta, Makmilana, nekog od kraljeva savremene koreografije.
A o muzikama kojih se još niste naigrali?
– Igrala sam u Gracu „Pet tanga” Van Manenovih, ali i danas se rado setim tanga. Malo Pjacolinog zvuka u dobroj koreografskoj kreaciji... – pristajem! Naigrala sam se ja predivne muzike, ali nje nikad dovoljno. Čajkovski je moj omiljeni genije, dok igram Labuda kao da u muzici „čitam” njegova psihička stanja. Tango je laki iskorak iz toga, malo jeste „na prvu loptu”, ali je moćan, životan. I u njemu vidim lepotu jednostavnosti kojoj se divim.
...Divite joj se i u vašoj zanimljivoj (usmenoj) anatomiji pokreta?
– Nju postižu veoma talentovani. Ja, recimo, volim očišćen pokret i emociju. Sama težim jednostavnosti, ne volim pokrete-ukrase. Teško je biti prirodan u umetnosti, a najveći su baš takvi. Nije lako sve ispričati pokretom i biti maksimalno prirodan. Sam po sebi, pokret je iskren, ne laže, odaje ljude i publika to prepoznaje. Prilično sam se izveštila da po pokretima procenim ljude. Političare, na primer. Ono što o sebi neće reći, govore pokreti ruku, glave, njihov hod...
Sve Vaše Odete i Odilije, Žizele, Aurore, Kitri, i druge junakinje koje ste igrali, nosile su iste naušnice. Zašto uvek njih?
– Dala mi ih je, na dan mog punoletstva, teta-baka Matilda. Majku moga oca, a njenu rođenu sestru, ja nikada nisam upoznala. U toj jevrejskoj porodici (Alkalaj) rat je preživela jedino Matilda i nas dve smo se obožavale. Minđuše su stare, prenošene su s kolena na koleno, Teta-baka ih je predala meni i čuvam ih kao relikviju – na pravom mestu.
[objavljeno: ]
.jpg)
