Izvor: Glas javnosti, 28.Maj.2009, 08:37   (ažurirano 02.Apr.2020.)

Pokoran sudbini, zahvalan životu

Vlastimir Milošević (71) iz sela Znuša blizu Ribarića, odavno se, veli, uverio u staru istinu da Bog zna da uzme, ali da zatim, na drugoj strani, zna i da milostivo vrati. NJemu je, kaže, uzeo očinji vid, ali mu je dao snage da prebrodi muku s kojom se suočio, izoštrio mu sva druga čula, pa bi danas, malo ko ko ne zna Vlastimirovu priču i sudbinu, kada ga vidi kako čuva krave, ili cepa drva na kladi ispred kuće, rekao da je deda Vlasta odavno već - sto odsto slep.

- Jeste >> Pročitaj celu vest na sajtu Glas javnosti << mi sudbina odredila da ne vidim, da živim u mraku evo već više od 35 godina, ali, ja sam zadovoljan životom. Za sve mogu samo da kažem - hvala Bogu. Sudbini moraš da se pokoriš, njoj ne možeš da pobegneš, ali, možeš da se boriš kroz život, da se trudiš da ne poklekneš. Najlakše je reći, ja ne mogu, ja nemam snage, teže je boriti se - priča deda Vlasta.

Iako u osmoj deceniji života, iako ništa ne vidi, deda Vlastimir, u selu na obroncima Rogozne, visoko iznad Novog Pazara, živi bezmalo normalnim životom. Ujutru, sigurnom rukom, sekirom oštrom kao žilet, na kladi ispred kuće iscepa drva, iskrati vrzine, prošle jeseni, sam je iscepao drva za celu zimu...

- Stekao sam osećaj, iscepam drva za tili čas i bez ikakvih problema. Pre toga, jutrom, odem u štalu, očistim, operem kravama vimena, pomuzem, položim, donesem kući mleko... Onda popijem jednu rakiju, pomolim se Bogu, doručkujem, pa puštim krave iz štale i pravo za njima u planinu - opisuje deda Vlasta svoj radni dan.

Brda i doline, staze i bogaze po kojima čuva krave, deda je, nastavlja, upamtio iz mladosti, kada je video, kada je po njima provodio dane i godine, pa se i sada lako snalazi. Jedino je na obe krave stavio po zvono da ih čuje na kojoj su strani.

- Sam ih sprovedem putem, sam ih gore čuvam, sam ih, pred veče vratim u štalu. Onda kofu u ruku, pa u štalu da ih pomuzem - nastavlja deda Vlasta.

- Sve je puka istina. Sinoć, vidim ga, ide iz štale i nosi u rukama dve kofe pune mleka - kaže dedina supruga Vidosava.

Sem što sam čuva krave i iscepa drva, deda Vlasta često uzme kosu, pa nakosi travu kravama. Obavlja i druge kućne poslove, donese iz šume naramak suvih drva kad zatreba, zimi očisti prtine do štale, do sena...

Baba Vidosava, priča, za Vlastimira se udala pet-šest godina pošto je Vlasta, posle par godina rada u „Staklari“ u Pančevu, u pogonu gde se koristi soda, počeo da gubi očinji vid.

- Znala sam tada da Vlasta slabo, gotovo uopšte ne vidi, ali sam pošla za njega i, nisam se pokajala. Veliki je radnik, borac, nikad se nije predavao, izrodili smo troje zlatne dece, imamo unučad, i kud ćeš bolje - kaže baba Vidosava.

U tridesetoj godini života, Vlasta je, priča, tek 20 odsto video. Pet - šest godina kasnije, sasvim je ostao bez vida.

- To su bili teški dani. Mnogo teže no danas. Često sam se povređivao pokušavajući nešto da uradim, teško sam se snalazio u mraku... Ali, bio sam uporan, borio sam se kako sam znao i umeo, hrabrio sam sebe, nikad nisam pomislio da treba da se uništim zbog onoga što mi se desilo. I kasnije, iako slep, bio sam, ako ne prvi, onda drugi u svim akcijama u selu iako sam mogao da kažem - ne vidim, ne mogu - priča deda Vlasta.

Jedno mu je, priznaje, ipak žao, što ne može da vidi svoje unučiće kad se okupe, šćukaju oko njega...

- Jeste mi žao, ali... Kad dođu, pa mi pritrče, izgrle me, obese mi se oko vrata, ja kao da ih sve vidim, i, nema tada mojoj sreći kraja... Deca su mi dobra, zaposlena, unučad isto, i, kud ću više od života - zaključuje deda Vlastimir.

Bravo Zorane, uvek si imao dobre tekstove i nastavi da pises o "obicnim" ljudima.

Niko kao Zoran!

Nastavak na Glas javnosti...